Plamene ruže moje furune
Plamene ruže moje furune
U tamnom sutonu samo mi furuna
peva, i seje svoje ognjene
ruže po podu i zidovima,
koje mi se sa osmehom rugaju.
Oh, zašto se i ja svome životu
ne znam tako radovati, kao ove
vesele, ognjene ruže,
koje se u plamenu rađaju
i u plamenu umiru.
Oh, ja obožavam crveni plamen,
jer ga u meni nema,
jer u meni podmukla vatra tinja,
koja mi tiho izgara volje
i misli i nade i srce.
I moje je rođeno telo potpiruje
vetrom, koji se zove strast.
I kada taj vetar raznese kose plave
sa moje bezumne glave,
i kad se na vrh lestvica budem popeo
i samo da u plameno sunce skočim:
oh, onda ću sigurno pasti
da bez plamena postanem pepeo...
Oh, ja obožavam crveni plamen
i ognjene ruže, što ih po podu seje
i po zidovima, u sutonu, moja furuna.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|