Писмо једног младог Србина
Писмо једног младог Србина
| Писмо једног младог Србина Писац: Јован Илић |
Двема пријатељима својим из Прашове (Еперјеша) у Београд.
Ви који сте љубвом оживили
Питијаса и Дамона ретког
Нав'јек здрави и весели били,
Спомена се удворили вјечног.
Благородна и многопочитајема господо!
Жеља моја а намјера ваша у дјејство је приведена, која је срце моје неисказаним усхићењем напајавала при помисли, дајевријеме већ близу, у
ком ћу вам благодарност моју изјавити моћи, сад ево највиши врх свој достиже!
— Доброта ваша, о благородна господо, и више свега љубими пријатељи моји, тако ме јако трогава, да унапријед не знам, којим ћу начином бурна чувстовања, која и срце и душу моју пронзавају, у љубима њедра ваша излити. Несрећа која ме је постигла потресла је благородну душу вашу, и
ја сам, као што праведно рећи могу, и у самој несрећи срећан био, јер сам прилику имао плод добродјетељи ваших уживати. Са удивљенијем сматрао сам с каквим попеченијем бригу о мени водите, као да бисте ви сами у мом положенију били ! Како се с благородном ревношћу надмећете, који ће ми од вас двоје бољма мутне часове моје разведрити и несносно стање моје олакшати моћи ! С једном ријечи : ви сте мој анђео утјешитељ били, који ме је и у најжалоснијем часу, кад се већ и последња надежда у очајање претворила, и кад сам се од цијелог евијета остављен бити мислио, обрадовао ! И преко свега тога, човекољубиво срце ваше дотле мировало
није, докле хвала Богу ! ево још и најмилију жељу моју у дјество неприведосте.
Тако је ! Морао сам још коЈе зрнце среће имати, кад ми је Бог вас за избављеније послао ; а коме Бог помаже., шта томе злопци учинити могу ! Ја сам помоћу вашом најзнаменитије вароши Унгарске прешао, искрено исповједам, да чим сам ногом на аустриску страну ступио, већ сам имао шта видјети, чега у отечеству нашем ниј е. — У Земуну бавио сам се шест дана.
Нови Сад, красно цвјетајућа варош српска и чудни, дивно устројени Варадин много су на душу моју дјејствовали ; но грдни и величанствени изглед Пеште бацио ме је у море најразличнијих чуствовања. — Пешта, Пешта! славна многољудна и великољепна Пешта ! И заиста је била пећка, јер је срце моје, још кад сам је из далека угледао, тако јако угријала, да је од радости искочити хтјело. Два сата је ноћи било кад смо у њу ушли. Улазак нам је триумфу подобан био. Безбројни фењери трептали су над блистајућим се таласима Дунава и освјетљавали околину њену ; а сјајне звијезде украшаваху величанствено позорије ово ! Хитро летили смо
на нашем брзовозу, остављајући за собом вите јеле и богатолиснату липу. Наједаред кроз алеје опазисмо свјетлећи се блеск поноситог Дунава и то шуштање његово звонило је у нашим упшма. Ми смо већ били у далеко чувеној Пешти ! Горде њене палате узвишују се к облацима ; небо јој је круна била, а звијездице китиле су поноситу главу њену ! Ја сам тек сад истом видио, шта значи с прекрштеним рукама у једном мјесту куњати. У свијет, у свијет, ако желимо себи и другима полезни бити. Ту сам ноћ мирно провео у једној великој кавани, где је наш брзовоз стао. Ујутру одмах нашао сам се с браћом Србима ; они су били особито обрадовани, кад су ме видили у њиховој средини. Нестрпљиво је час један, час други запиткивао за милу мајку своју Србију. Ватрени дух њихов није много потребовао. Сваки и најмањи одговор изображавао је неописано задовољство на жарком лицу њиховом. Шта би, дакле, с тако љубезном браћом без удивљенија почети могао! Ја сам благодарио Богу, што им је сачувао тако чисто и непорочно срце ! Цијели тај дан провели смо у слатком разговору о милој Србији, љубимом отечеству нашем. Тек други дан могао сам по широким улицама Пеште оцати, и то ни корака без.
слатке браће Србаља. Они су ме свуда водили, гдје је што знаменитије било. Видио сам колосално зданије које су зидали седам књажева, стаклене дућане и многа друга. Видио сам нигда неумрлог оца српског Саве Текелнје заведеније ; у њему сам се понајвише бавио. Био сам у ботаничкој башти; но најзнаменитије што сам видјети могао, био је Музеум, за који су Мађари толике милионе потрошили и још није сасвим довршен. Будим сам видио« и астрономичку кулу ; но нисам имао, на жалост моју, времена тамо прелазити.
Зачудио сам се кад сам чуо да има Срба и у Прашови. Добијем адресе, и пети дан кренем се на фурману с браћом нашом Славонцима. Ако желите знати какви су то људи, представите себи мирног, трудољубивог Бугарина, у њему ћете наћи главне знаке њиног карактера. Био сам у Мишковцу.
У Кашовији, свуд сам ходао. — На фурману шест дана возили смо се и тек седми дан дођемо у Прашову. Мене Славонци одведу к једном трговцу, г.
Гришку. Овај љубезни господар једва ме дочека, кад разуме да сам из Србије. Он премда је родом Грк, опет зато уме врло добро српски говорити.
С његовим момком отидем браћи нашој Србима. Они су слушатељи правословних наука и обитавају у кући г. Мара. — Чим сам праг собе њихове прекорачио, они су повикали.: »Србин, Бог и душа!«
А кад сам их српски поздравио, сви се око мене начетише. Тисућу питања предложено је било; нити сам све саслушати, нити довољно наодговарати
могао. Ту сам се познао са свима скоро Србима. — Војник, је ли само Србин и Хрват нижег од унтерофицира нема. Овде Срба има доста. О ! али то су
особити људи ; не само ватрени поглед но и живи дух српски имају. Они су за Србију душу дали. Једнако ме питају једнако им одговарам, и не могу
довољно да се напитају. Ту је само о Србији говор. Србијанце у небеса дижу, ту је тисућу похвала, тисућу љупких сањања о срећној будућности премиле Србије наше !
Да, љубезни пријатељи моји, па коме за све то, коме ли за будућу срећу моју благодарити имам? Вама, благородни господине, Вама и Вашем пријатељу — кога сам равном мјером почитавати дужан. Ја-нити хоћу нити могу овим доброту Вашу наплатити, но сам само рад и признателност моју освједочити, и показати каква добра човек учинити може и у ниском стању, само кад хоће. Ја знам да Ви и ово од мене че тражите, но Ви ћете ми као пријатељу, који срцу своме одољети кадар није, опростити.
Та из самих уста Ваших -------- чуо сам, да Ви онда највеће услађаније находите, кад коме од браће Ваше добро учините, и да је то тек једино опредељеније воље Ваше. Радуј се, Србијо, јер гајиш у њедрима својим синке, који бодрим и крепким духом за добро твоје делају и који браћу своју, а синове твоје, братским рукама грле и љубе ! Радуј се, Србине, јер и ако се још који крвожедни даија у потаји находи, који браћу своју мрскима учинити гледи, слава Богу, и њих ће достојна награда постићи ; ми ћемо пак братском љубављу зажарени достојни бити старе славе славних праотаца наших!
У осталом сам и здрав и весео,
На радост ми сав св'јет служи бео,
Свуда чујем пјесме и весеље,
Само и Ви спомен'те се мене.
Будите здрави.
У Прашови, 7. маја 1844 год.
Напомене уреди
Извори уреди
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 377-381. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|