Pismo jednog mladog Srbina

Jovan Ilić

Pismo jednog mladog Srbina

Pismo jednog mladog Srbina Pisac: Jovan Ilić

Dvema prijateljima svojim iz Prašove (Eperješa) u Beograd.
 
                                                                       Vi koji ste ljubvom oživili
                                                                       Pitijasa i Damona retkog
                                                                       Nav'jek zdravi i veseli bili,
                                                                       Spomena se udvorili vječnog.

Blagorodna i mnogopočitajema gospodo!
 
     Želja moja a namjera vaša u djejstvo je privedena, koja je srce moje neiskazanim ushićenjem napajavala pri pomisli, dajevrijeme već blizu, u
kom ću vam blagodarnost moju izjaviti moći, sad evo najviši vrh svoj dostiže!
     — Dobrota vaša, o blagorodna gospodo, i više svega ljubimi prijatelji moji, tako me jako trogava, da unaprijed ne znam, kojim ću načinom burna čuvstovanja, koja i srce i dušu moju pronzavaju, u ljubima njedra vaša izliti. Nesreća koja me je postigla potresla je blagorodnu dušu vašu, i
ja sam, kao što pravedno reći mogu, i u samoj nesreći srećan bio, jer sam priliku imao plod dobrodjetelji vaših uživati. Sa udivljenijem smatrao sam s kakvim popečenijem brigu o meni vodite, kao da biste vi sami u mom položeniju bili ! Kako se s blagorodnom revnošću nadmećete, koji će mi od vas dvoje boljma mutne časove moje razvedriti i nesnosno stanje moje olakšati moći ! S jednom riječi : vi ste moj anđeo utješitelj bili, koji me je i u najžalosnijem času, kad se već i poslednja nadežda u očajanje pretvorila, i kad sam se od cijelog evijeta ostavljen biti mislio, obradovao ! I preko svega toga, čovekoljubivo srce vaše dotle mirovalo
nije, dokle hvala Bogu ! evo još i najmiliju želju moju u djestvo neprivedoste.
     Tako je ! Morao sam još koJe zrnce sreće imati, kad mi je Bog vas za izbavljenije poslao ; a kome Bog pomaže., šta tome zlopci učiniti mogu ! Ja sam pomoću vašom najznamenitije varoši Ungarske prešao, iskreno ispovjedam, da čim sam nogom na austrisku stranu stupio, već sam imao šta vidjeti, čega u otečestvu našem nij e. — U Zemunu bavio sam se šest dana.
     Novi Sad, krasno cvjetajuća varoš srpska i čudni, divno ustrojeni Varadin mnogo su na dušu moju djejstvovali ; no grdni i veličanstveni izgled Pešte bacio me je u more najrazličnijih čustvovanja. — Pešta, Pešta! slavna mnogoljudna i velikoljepna Pešta ! I zaista je bila pećka, jer je srce moje, još kad sam je iz daleka ugledao, tako jako ugrijala, da je od radosti iskočiti htjelo. Dva sata je noći bilo kad smo u nju ušli. Ulazak nam je triumfu podoban bio. Bezbrojni fenjeri treptali su nad blistajućim se talasima Dunava i osvjetljavali okolinu njenu ; a sjajne zvijezde ukrašavahu veličanstveno pozorije ovo ! Hitro letili smo
na našem brzovozu, ostavljajući za sobom vite jele i bogatolisnatu lipu. Najedared kroz aleje opazismo svjetleći se blesk ponositog Dunava i to šuštanje njegovo zvonilo je u našim upšma. Mi smo već bili u daleko čuvenoj Pešti ! Gorde njene palate uzvišuju se k oblacima ; nebo joj je kruna bila, a zvijezdice kitile su ponositu glavu njenu ! Ja sam tek sad istom vidio, šta znači s prekrštenim rukama u jednom mjestu kunjati. U svijet, u svijet, ako želimo sebi i drugima polezni biti. Tu sam noć mirno proveo u jednoj velikoj kavani, gde je naš brzovoz stao. Ujutru odmah našao sam se s braćom Srbima ; oni su bili osobito obradovani, kad su me vidili u njihovoj sredini. Nestrpljivo je čas jedan, čas drugi zapitkivao za milu majku svoju Srbiju. Vatreni duh njihov nije mnogo potrebovao. Svaki i najmanji odgovor izobražavao je neopisano zadovoljstvo na žarkom licu njihovom. Šta bi, dakle, s tako ljubeznom braćom bez udivljenija početi mogao! Ja sam blagodario Bogu, što im je sačuvao tako čisto i neporočno srce ! Cijeli taj dan proveli smo u slatkom razgovoru o miloj Srbiji, ljubimom otečestvu našem. Tek drugi dan mogao sam po širokim ulicama Pešte ocati, i to ni koraka bez.
slatke braće Srbalja. Oni su me svuda vodili, gdje je što znamenitije bilo. Vidio sam kolosalno zdanije koje su zidali sedam knjaževa, staklene dućane i mnoga druga. Vidio sam nigda neumrlog oca srpskog Save Tekelnje zavedenije ; u njemu sam se ponajviše bavio. Bio sam u botaničkoj bašti; no najznamenitije što sam vidjeti mogao, bio je Muzeum, za koji su Mađari tolike milione potrošili i još nije sasvim dovršen. Budim sam vidio« i astronomičku kulu ; no nisam imao, na žalost moju, vremena tamo prelaziti.
     Začudio sam se kad sam čuo da ima Srba i u Prašovi. Dobijem adrese, i peti dan krenem se na furmanu s braćom našom Slavoncima. Ako želite znati kakvi su to ljudi, predstavite sebi mirnog, trudoljubivog Bugarina, u njemu ćete naći glavne znake njinog karaktera. Bio sam u Miškovcu.
U Kašoviji, svud sam hodao. — Na furmanu šest dana vozili smo se i tek sedmi dan dođemo u Prašovu. Mene Slavonci odvedu k jednom trgovcu, g.
Grišku. Ovaj ljubezni gospodar jedva me dočeka, kad razume da sam iz Srbije. On premda je rodom Grk, opet zato ume vrlo dobro srpski govoriti.
S njegovim momkom otidem braći našoj Srbima. Oni su slušatelji pravoslovnih nauka i obitavaju u kući g. Mara. — Čim sam prag sobe njihove prekoračio, oni su povikali.: »Srbin, Bog i duša!« 
A kad sam ih srpski pozdravio, svi se oko mene načetiše. Tisuću pitanja predloženo je bilo; niti sam sve saslušati, niti dovoljno naodgovarati
mogao. Tu sam se poznao sa svima skoro Srbima. — Vojnik, je li samo Srbin i Hrvat nižeg od unteroficira nema. Ovde Srba ima dosta. O ! ali to su
osobiti ljudi ; ne samo vatreni pogled no i živi duh srpski imaju. Oni su za Srbiju dušu dali. Jednako me pitaju jednako im odgovaram, i ne mogu
dovoljno da se napitaju. Tu je samo o Srbiji govor. Srbijance u nebesa dižu, tu je tisuću pohvala, tisuću ljupkih sanjanja o srećnoj budućnosti premile Srbije naše !
     Da, ljubezni prijatelji moji, pa kome za sve to, kome li za buduću sreću moju blagodariti imam? Vama, blagorodni gospodine, Vama i Vašem prijatelju — koga sam ravnom mjerom počitavati dužan. Ja-niti hoću niti mogu ovim dobrotu Vašu naplatiti, no sam samo rad i priznatelnost moju osvjedočiti, i pokazati kakva dobra čovek učiniti može i u niskom stanju, samo kad hoće. Ja znam da Vi i ovo od mene če tražite, no Vi ćete mi kao prijatelju, koji srcu svome odoljeti kadar nije, oprostiti.
Ta iz samih usta Vaših -------- čuo sam, da Vi onda najveće uslađanije nahodite, kad kome od braće Vaše dobro učinite, i da je to tek jedino opredeljenije volje Vaše. Raduj se, Srbijo, jer gajiš u njedrima svojim sinke, koji bodrim i krepkim duhom za dobro tvoje delaju i koji braću svoju, a sinove tvoje, bratskim rukama grle i ljube ! Raduj se, Srbine, jer i ako se još koji krvožedni daija u potaji nahodi, koji braću svoju mrskima učiniti gledi, slava Bogu, i njih će dostojna nagrada postići ; mi ćemo pak bratskom ljubavlju zažareni dostojni biti stare slave slavnih praotaca naših!
U ostalom sam i zdrav i veseo,
Na radost mi sav sv'jet služi beo,
Svuda čujem pjesme i veselje,
Samo i Vi spomen'te se mene.

Budite zdravi.

U Prašovi, 7. maja 1844 god.

Izvori

• Jovan Ilić: Celokupna dela, strana 377-381. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Ilić, umro 1901, pre 123 godine.