Писмо из манастира

←Стари записи

Писмо из манастира Писац: Милета Јакшић

I
Требо̑ сам давно, пријатељу стари,
Да ти се јавим у прози? Никако!
Ал’ стра’ од стиха... а и друге ствари
Задржаше ме, те најпосле, тако
Закасних, — него, јутрос ми подари
Ћудљива муза стил и перо лако
И охрабри ме: сад већ неопходно
Дуг ћу да платим — ма ме ђаво одно̑...

II
Надао сам се да ће време бити
Мени по вољи, па баш јесте тако:
Бели се небо, снег од јутрос кити
Голо дрвеће, мећава једнако
До̑ завејава — та већ смо и сити
Сунчаних, лепих дана̑ — још да јако
Не треска ветар од капије крило
На манастиру — добро би ми било.

Гледам кроз прозор: метају се, врте
Ивери бели у зимњем ваздуху,
Једва назирем кроз њих бледе црте
Околних брда, у вилинском руху
Планине ћуте белином застрте —
Не допире ми кроз тишину глуху
Ни глас човечји, нити цвркут тица,
Већ само шапат снежних вејавица.

Како је добро у ћелији сада!
Тихо, удобно, пећ дише топлотом —
Од мећаве ме штити древна зграда
А од досаде књига... видиш по том
Да ми самоћа доста лако пада, —
Задовољан сам уопште с животом —
И друштва имам, јер зидина стара
Имаде попка што ме разговара.

Одавно врло живи цврчак стари
У томе зиду; монашина права,
Нит воли гору, нит за својту мари,
Цео дан ћути, ал’ ноћу не спава,
Већ, памтећ чудне из прошлости ствари,
О старини ме радо извештава —
Друг у самоћи, одавно познати,
Он ми понекад дуго време крати.

A propos! Лети скоро увек зађе
У до̑ плачевни мрачних eрeмита
Историк неки, али ретко нађе,
Док у архиви старе списе чита,
Осим прашине, друге какве грађе,
А не сети се попке да запита —
Међутим, попци што овуда живе
Памте и знаду више нег’ архиве.

III
Пролетос једном када хтедох поћи
У лег... ноћ тиха — чудна осећања
Обузеше ме у дивљој самоћи,
Отворим прозор: мрачна гора сања,
Месец је зашо̑ — у чаробној ноћи
Видно је доста од јасног сијања
Безбројних звезда... све клонуло дрема —
Глуво је доба, ни славуја нема.

С песмом из луга... тихо?... ипак није:
Пробуђен живот ни једнога часа
Не одмара се, већ кипи и бије;
Вотњак у цвету креће се, беласа,
Облак мириса поветарац лије
У моју собу — каткад доталаса
Крик ноћне птице ил’ шумскога звера
И крекет жаба из горског језера.

Ти не знаш шта је така ноћ у гори
Ослобођеној од зимских окова,
Кад се угарак под земљом разгори
И букне плима животних сокова,
Када природу несаница мори
Па тлапи, бунца, пуна мутних снова —
А твој осећај из простора мала
Навре ко̑ поток из уских обала...

Осећам како тескоба ме дави ..
И за трен ока нађох се у врати,
Ко̑ роб над нема да га заустави
Препона каква ил' стража ухвати —
Кад иза мене глас танан се јави.
Цврчак ме, то јест, брзо одуврати:
„Та, куд си наго̑? Видиш да је касно,
У горама је страшно и опасно ...

„Чувај се, велим, јер у ноћи ове
У шетње ићи страхота је права:
Мај је куцнуо на старе гробове
Где робље смрти од искони спава,
И авети се дижу, час им гове
Кад поноћ глуха мртва ускрсава. —
Шта? Не верујеш? Ајд умири чуство.
Па слушај старца, чуј туђе искуство.“

IV
„У тој ћелији, у којој ти сада
Проводиш дане искушења свога,
Веома давно , не сећам се када,
Дође у зиму с пута далекога
Непознат млади блед и препун јада,
Да грехе каје, да живи за Бога —
Могло му бити двајест седам љета,
Ал’ пресит беше сласти овог света.

„И прими завет. Служећи примерно
Свом Спаситељу, узорно се владо̑:
Молитве, поста, држећи се верно,
Његово срце — није се ни надо̑ —
Пређе рањено, болно неизмерно,
Исцелило се — и лице му младо
У тихом куту глува манастира
Сину изразом блаженога мира.

„Целу ту зиму провео је тако
У молитвама као светац прави,
Никуд се није из ћелије мако̑
Па ни кад зима поче да се крави
И снег по брди’ да копне полако,
И кукавица из горе се јави,
А благи мирис пролетњега даха.
Продре у избе суморних монаха.

„Ал’ једног дана у месецу мају:
Рано га јутро с цвркутом пробуди:
Жагоре птице у оближњем гају,
Звижде косови, дрозд се јутру чуди;
Плави се небо, облачак у сјају
Зове га, мами, даљине му нуди —
Он, жељан силно простора, слободе,
Штапа се лати па у горе оде...

„И монах иде... а куд ишо̑ није!
Валда где стопа људска није била:
Где чудне тајне густа шума крије,
Где је рочиште чаробница вила,
Где звери нема, нит орао вије
Гнездо, нит чујеш шапат птичјих крила —
Где су бездани и најгушћа честа,
Пећине глухе, очарана места...

„Ал’ док он тако по цео дан лута, —
Често се диже ноћу, пре освита —
Разочарана а и забринута
Братија друга, у чуду се пита:
Та каква му је то невоља љута
Да се ко махнит по горама скита? —
А он се враћа и мртав уморан
На постељу се баца блед, суморан.“

V
„И тако светац лепо се поквари,
Чешће се канда тек у зору враћа...
Већ помишљаху свакојаке ствари
Игуман седи и остала браћа,
Јер монах Бога сасвим занемари,
Нити се моли, нит се књиге лаћа —
А може бити — помислише они —
Да га онамо демон какав гони?

„А кад се дозна да и ноћу греши
Варајући их докле год је мого̑,
Скупи се сабор братије и реши
Да се педепше, јер то је већ много!
Ал’ бледи монах горко се насмеши
Кад га игуман опомену строго —
Онда закључи овај сабор свети
Да јадник није при чистој памети.

„Доиста неку страшну тајну скрива,
Дивљи га немир у грудима мори,
Лице му каткад смртно бледо бива
А каткад опет огњем се разгори, —
Хаљине кида, окове раскива,
Маше рукама као да се бори
И устреми се као да јуриша
На војску неку — па се опет стиша.

„И гоњен силом неке тајне кобне
По планинама он се опет вере
На месечини сред тишине гробне
Кад роса пада и звезде трепере
И кад сан дубок поноћи чаробне
Не буни птица нити горско звере, —
И гледа сенку што је гора баца
И ослушкује ноћ, свирку попаца.

„А кад дубоко у планину стиже,
Задихан младић устави кораке —
Мир свуда... црна планина се диже
Као нем гигант што живота знаке
У себи таји, — а ту, њему ближе
Где месец лије своје беле зраке
Сија се шума што у роси плива
И у бледим се искрама прелива —

„Вир у дубини... За тренутак ока
Кроз пусти шипраг у долину сађе.
Хладом га прими гудура дубока,
У очараном месту он се нађе, —
Заста... па онда у два у три скока
У месечево склони се захлађе
Где мрачно стоји развалина нека,
Па се притаји као да неког чека.“

VI
„Те развалине (још се попак сећа)
У давно време беху мрки двори
Неког витеза. Пре седам столећа
Он је живео у суморној гори.
Мрачан, самохран, — ал’ увек с пролећа
Почиње чудна жеља да га мори
За светом ил’ за каквим било другом,
Па онда лута дубравом и лугом.

„Блудећи једном без циља и мете,
Срете девојче неко бела лица,
Горко плакаше залутало дете:
Тражећи сасе, раних љубичица,
У густој шуми оно пут помете
Одвојив се од својих другарица —
И витез овај убрише јој сузе
Па је за друга у свој замак узе...

„И од то доба живели су они
У пустој гори далеко од света
Где дивље само глас ветрова звони, —
Али не прође неколико лета,
Када се једном он диже да гони
Дивљега вепра — о судбино клета! —,
Шуме га мрачне у недрима скрише
И витез кући не врати се више.

„Замак опусте, а она се крене
Да тражи мила друга на све стране,
Ал’ на питања, на уздахе њене
Тужно шаптаху само брсне гране
И поток даље иде, ћуте стене —
Док, најзад, тако проводећи дане,
У жалосну је врбу време створи
Покрај извора у самотној гори.

„Но сад о мајској ноћи о поноћи
Тајанствено се дрво женом ствара:
Надајући се да ће витез доћи,
Жалобном песмом из времена стара
Она га зове у горској самоћи,
Да га љубављу ко̑ некад очара. –
И болна песма гором одјекује,
Али све ћути — нико је не чује.“

VII
„Глуво је доба.....ал’ монах је бдио
Док је дубрава спавала без гласа, —
Но када ветар што се дотле крио
Зањиха лишће шумско — пун ужаса
Наста тренутак, јер из да̀ље тио
Ha црним грудма летњега таласа
Дотрепта дубок звук поноћњег сата
Из горе некуд — њега страва хвата.

„И гле! Женом се створи врба стара...
Поче с уздахом као да се зане́ла
Од сна вековног очи да отвара
На месечини тајанствена, бела,
Да руке шири као да чини, чара —
Он к њој полети ко̑ с тетиве стрела
Па се страхотној чаролији даде
И као мртав јој у загрљај паде.

„Мислећи, тужна, њезин витез да је
У наручја га стиска јадна жена,
Плаче, грли га, љуби, даx јој стаје
Успоменама давним занесена.
Седам столећа њена чежња траје,
Седам столећа болна љубав њена —
Ал’ чим забели дан, та авет ил’ вила
Постане дрво ко што је и била.“

VIII
„Дошавши к себи, монах се упути
Свом манастиру, себе проклињући.
Посрће, пада јер свест му се мути,
Жегу пољупци од отрова љући,
Рђав свршетак кобне страсти слути —
И стигав најзад у ћелију, кући,
Пут љуте гриже, очајан, без нада,
Пред Распјатије на колена пада.

„Али су она времена одмакла
Кад је у борби врлине и страсти
Божја се милост грешника дотакла...
Сада напуштен, у демонској власти,
Плен вечног огња, на ивици пакла,
Над безданима коначне пропасти —
Њега Бог више погледати неће,
У страну лице од њега окреће.

„И ништа више лека да му пружи,
Једна проклета суза да се роди
Да молитвама тихи плач придружи. —
Скочи, ко̑ махнит по ћелији ходи
И косе чупа, прети, Бога ружи,
Јер болна мисо̑ сва га тамо води —
Ал’ тога дана кад је сунце село
Он се одлучи на очајно дело.

„Сумрачан, ћутљив, нестрпљиво чека
Да се манастир у сан дубок даде,
Па кад ограну месечина мека,
Из ћелије се невиђен украде
И лак, тајанствен ко̑ утвара нека,
Полети путем што га добро знаде. —
А када стиже, до̑ га прими му̑ком.
Он се притаји са грозном одлуком.

„И најзад њена песма се захори,
Болна и плачна да камен покрене:
Поток очаран преста да жубори,
Све ослушкиваше песму туге њене
Ко̑ ухо да је сваки лист у гори. —
Монах се трже и Бога спомене,
Затим охрабрен, одлуке се сети,
Па се на авет ко̑ вихор залети.

„И док га она у загрљај чека,
Он, уз крик махнит, трже иза паса
Нож да у недра забоде јој мека —
Ал’ клону, она врисну — од тог гласа
Загрми страшан еxo: лом и јека
Као да се руши стење од ужаса...
Та грдна хука заглухне му уши
И он ко̑ мртав низ поток се сруши.“

IX
„Сутрадан ловци, у освитку дана,
Нађоше онде монаха јадника
С ножем у руци, ал’ никаквих рана
На њем не беше: мртав, бледа лика,
Не̑м он лежаше — и тајна незнана
Напаћенога, бедног испосника,
Страховит пример горка искушења,
Остаде тајном за сва поколења.

„Гроб му је и сад на месту скривеном,
Далеко тамо у горској тишини.
Над њиме врба с косом расплетеном
Тугује за њим — и теби се чини,
Кад ветар пирне, у шапату њеном
Говори бајка о мутној старини...
Сад ти испричах овај чудни случај
Па кад мај дође а ти се закључај.“

X
Ал’ сад је зима, и ја се не бојим
Нечистих сила, мај је још далеко. —
Напољу сне́жи... Сам с мислима својим,
Тубећи добро што ми цврчак реко̑,
Мећаву гледам, код прозора стојим
На ком је давно утврдио неко
Старински јаке шипке од жељеза
Рад свог спокојства — и прође ме језа...

А нарочито када снажним махом
Зимска олуја на окна нагрне...
Тада обузет празноверним страхом
Срце и душа у мени претрне,
Јер ми се чини да с бурним уздахом
Монахов дух се из прошлости врне,
Тражећи мира стару избу иште,
Од светских бура тихо пристаниште.

Зато од сада кад пролеће гране
И испуне се шуме птичјих трила,
Кад сладострасно сунце озго плане
И под напоном пробуђених сила
Потера врба, дрен цветати стане,
Придржаћу се цврчкова правила:
Из ћелије се нећу ни помаћи,
Ни дах ветрића неће ме дотаћи.

Тврдо одлучен да будем аскета
(С лицем додуше не сувише бледим),
Ја уосталом већ неколко лета
Веџбам се мирно да на ствари гледим,
Клоним се много и бежим од света,
Те међ братијом ко̑ достојан вредим —
Сумњиво им је само, како чујем,
И подозриво што стихове кујем.

У њих се каткад звук страсти уплете,
Јер ми Лукави ни ту не да мира:
Кад год славуји овамо долете,
Нађе се и он око манастира,
Шуња се око обитељи свете
И тражи, њушка, своје жртве бира.
Па кад навијем на побожну ноту,
А он ме гуpнe дa певам Ероту.

И тако, видиш, враг никад не спава,
И мир што сам га мучно стеко̑, дражи
Од свег на свету, он ми нарушава.
Дошаптава ми, прича разне лажи
Мирским сластима мене искушава. —
Ти с тога буди у свом суду блажи
Ако ме најзад узму сто ђавола
Па будем што сам био, то јест: —

Да свршим... Ајде једанпут ме походи,
Дођи на који дан свом старом приши,
Теби ће така промена да гoди —
Но и дотле се не лењи већ пиши
Па и ти мене мало разоноди —
Тог задовољства барем ме не лиши
Да с тобом ћаскам преко писма, брале,
Кад је већ друкче немогуће... Vale!

Извор

• Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 151

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.