Pismo iz manastira

←Stari zapisi

Pismo iz manastira Pisac: Mileta Jakšić

I
Trebȏ sam davno, prijatelju stari,
Da ti se javim u prozi? Nikako!
Al’ stra’ od stiha... a i druge stvari
Zadržaše me, te najposle, tako
Zakasnih, — nego, jutros mi podari
Ćudljiva muza stil i pero lako
I ohrabri me: sad već neophodno
Dug ću da platim — ma me đavo odnȏ...

II
Nadao sam se da će vreme biti
Meni po volji, pa baš jeste tako:
Beli se nebo, sneg od jutros kiti
Golo drveće, mećava jednako
Dȏ zavejava — ta već smo i siti
Sunčanih, lepih danȃ — još da jako
Ne treska vetar od kapije krilo
Na manastiru — dobro bi mi bilo.

Gledam kroz prozor: metaju se, vrte
Iveri beli u zimnjem vazduhu,
Jedva nazirem kroz njih blede crte
Okolnih brda, u vilinskom ruhu
Planine ćute belinom zastrte —
Ne dopire mi kroz tišinu gluhu
Ni glas čovečji, niti cvrkut tica,
Već samo šapat snežnih vejavica.

Kako je dobro u ćeliji sada!
Tiho, udobno, peć diše toplotom —
Od mećave me štiti drevna zgrada
A od dosade knjiga... vidiš po tom
Da mi samoća dosta lako pada, —
Zadovoljan sam uopšte s životom —
I društva imam, jer zidina stara
Imade popka što me razgovara.

Odavno vrlo živi cvrčak stari
U tome zidu; monašina prava,
Nit voli goru, nit za svojtu mari,
Ceo dan ćuti, al’ noću ne spava,
Već, pamteć čudne iz prošlosti stvari,
O starini me rado izveštava —
Drug u samoći, odavno poznati,
On mi ponekad dugo vreme krati.

A propos! Leti skoro uvek zađe
U dȏ plačevni mračnih eremita
Istorik neki, ali retko nađe,
Dok u arhivi stare spise čita,
Osim prašine, druge kakve građe,
A ne seti se popke da zapita —
Međutim, popci što ovuda žive
Pamte i znadu više neg’ arhive.

III
Proletos jednom kada htedoh poći
U leg... noć tiha — čudna osećanja
Obuzeše me u divljoj samoći,
Otvorim prozor: mračna gora sanja,
Mesec je zašȏ — u čarobnoj noći
Vidno je dosta od jasnog sijanja
Bezbrojnih zvezda... sve klonulo drema —
Gluvo je doba, ni slavuja nema.

S pesmom iz luga... tiho?... ipak nije:
Probuđen život ni jednoga časa
Ne odmara se, već kipi i bije;
Votnjak u cvetu kreće se, belasa,
Oblak mirisa povetarac lije
U moju sobu — katkad dotalasa
Krik noćne ptice il’ šumskoga zvera
I kreket žaba iz gorskog jezera.

Ti ne znaš šta je taka noć u gori
Oslobođenoj od zimskih okova,
Kad se ugarak pod zemljom razgori
I bukne plima životnih sokova,
Kada prirodu nesanica mori
Pa tlapi, bunca, puna mutnih snova —
A tvoj osećaj iz prostora mala
Navre kȏ potok iz uskih obala...

Osećam kako teskoba me davi ..
I za tren oka nađoh se u vrati,
Kȏ rob nad nema da ga zaustavi
Prepona kakva il' straža uhvati —
Kad iza mene glas tanan se javi.
Cvrčak me, to jest, brzo oduvrati:
„Ta, kud si nagȏ? Vidiš da je kasno,
U gorama je strašno i opasno ...

„Čuvaj se, velim, jer u noći ove
U šetnje ići strahota je prava:
Maj je kucnuo na stare grobove
Gde roblje smrti od iskoni spava,
I aveti se dižu, čas im gove
Kad ponoć gluha mrtva uskrsava. —
Šta? Ne veruješ? Ajd umiri čustvo.
Pa slušaj starca, čuj tuđe iskustvo.“

IV
„U toj ćeliji, u kojoj ti sada
Provodiš dane iskušenja svoga,
Veoma davno , ne sećam se kada,
Dođe u zimu s puta dalekoga
Nepoznat mladi bled i prepun jada,
Da grehe kaje, da živi za Boga —
Moglo mu biti dvajest sedam ljeta,
Al’ presit beše slasti ovog sveta.

„I primi zavet. Služeći primerno
Svom Spasitelju, uzorno se vladȏ:
Molitve, posta, držeći se verno,
Njegovo srce — nije se ni nadȏ —
Pređe ranjeno, bolno neizmerno,
Iscelilo se — i lice mu mlado
U tihom kutu gluva manastira
Sinu izrazom blaženoga mira.

„Celu tu zimu proveo je tako
U molitvama kao svetac pravi,
Nikud se nije iz ćelije makȏ
Pa ni kad zima poče da se kravi
I sneg po brdi’ da kopne polako,
I kukavica iz gore se javi,
A blagi miris proletnjega daha.
Prodre u izbe sumornih monaha.

„Al’ jednog dana u mesecu maju:
Rano ga jutro s cvrkutom probudi:
Žagore ptice u obližnjem gaju,
Zvižde kosovi, drozd se jutru čudi;
Plavi se nebo, oblačak u sjaju
Zove ga, mami, daljine mu nudi —
On, željan silno prostora, slobode,
Štapa se lati pa u gore ode...

„I monah ide... a kud išȏ nije!
Valda gde stopa ljudska nije bila:
Gde čudne tajne gusta šuma krije,
Gde je ročište čarobnica vila,
Gde zveri nema, nit orao vije
Gnezdo, nit čuješ šapat ptičjih krila —
Gde su bezdani i najgušća česta,
Pećine gluhe, očarana mesta...

„Al’ dok on tako po ceo dan luta, —
Često se diže noću, pre osvita —
Razočarana a i zabrinuta
Bratija druga, u čudu se pita:
Ta kakva mu je to nevolja ljuta
Da se ko mahnit po gorama skita? —
A on se vraća i mrtav umoran
Na postelju se baca bled, sumoran.“

V
„I tako svetac lepo se pokvari,
Češće se kanda tek u zoru vraća...
Već pomišljahu svakojake stvari
Iguman sedi i ostala braća,
Jer monah Boga sasvim zanemari,
Niti se moli, nit se knjige laća —
A može biti — pomisliše oni —
Da ga onamo demon kakav goni?

„A kad se dozna da i noću greši
Varajući ih dokle god je mogȏ,
Skupi se sabor bratije i reši
Da se pedepše, jer to je već mnogo!
Al’ bledi monah gorko se nasmeši
Kad ga iguman opomenu strogo —
Onda zaključi ovaj sabor sveti
Da jadnik nije pri čistoj pameti.

„Doista neku strašnu tajnu skriva,
Divlji ga nemir u grudima mori,
Lice mu katkad smrtno bledo biva
A katkad opet ognjem se razgori, —
Haljine kida, okove raskiva,
Maše rukama kao da se bori
I ustremi se kao da juriša
Na vojsku neku — pa se opet stiša.

„I gonjen silom neke tajne kobne
Po planinama on se opet vere
Na mesečini sred tišine grobne
Kad rosa pada i zvezde trepere
I kad san dubok ponoći čarobne
Ne buni ptica niti gorsko zvere, —
I gleda senku što je gora baca
I osluškuje noć, svirku popaca.

„A kad duboko u planinu stiže,
Zadihan mladić ustavi korake —
Mir svuda... crna planina se diže
Kao nem gigant što života znake
U sebi taji, — a tu, njemu bliže
Gde mesec lije svoje bele zrake
Sija se šuma što u rosi pliva
I u bledim se iskrama preliva —

„Vir u dubini... Za trenutak oka
Kroz pusti šiprag u dolinu sađe.
Hladom ga primi gudura duboka,
U očaranom mestu on se nađe, —
Zasta... pa onda u dva u tri skoka
U mesečevo skloni se zahlađe
Gde mračno stoji razvalina neka,
Pa se pritaji kao da nekog čeka.“

VI
„Te razvaline (još se popak seća)
U davno vreme behu mrki dvori
Nekog viteza. Pre sedam stoleća
On je živeo u sumornoj gori.
Mračan, samohran, — al’ uvek s proleća
Počinje čudna želja da ga mori
Za svetom il’ za kakvim bilo drugom,
Pa onda luta dubravom i lugom.

„Bludeći jednom bez cilja i mete,
Srete devojče neko bela lica,
Gorko plakaše zalutalo dete:
Tražeći sase, ranih ljubičica,
U gustoj šumi ono put pomete
Odvojiv se od svojih drugarica —
I vitez ovaj ubriše joj suze
Pa je za druga u svoj zamak uze...

„I od to doba živeli su oni
U pustoj gori daleko od sveta
Gde divlje samo glas vetrova zvoni, —
Ali ne prođe nekoliko leta,
Kada se jednom on diže da goni
Divljega vepra — o sudbino kleta! —,
Šume ga mračne u nedrima skriše
I vitez kući ne vrati se više.

„Zamak opuste, a ona se krene
Da traži mila druga na sve strane,
Al’ na pitanja, na uzdahe njene
Tužno šaptahu samo brsne grane
I potok dalje ide, ćute stene —
Dok, najzad, tako provodeći dane,
U žalosnu je vrbu vreme stvori
Pokraj izvora u samotnoj gori.

„No sad o majskoj noći o ponoći
Tajanstveno se drvo ženom stvara:
Nadajući se da će vitez doći,
Žalobnom pesmom iz vremena stara
Ona ga zove u gorskoj samoći,
Da ga ljubavlju kȏ nekad očara. –
I bolna pesma gorom odjekuje,
Ali sve ćuti — niko je ne čuje.“

VII
„Gluvo je doba.....al’ monah je bdio
Dok je dubrava spavala bez glasa, —
No kada vetar što se dotle krio
Zanjiha lišće šumsko — pun užasa
Nasta trenutak, jer iz dàlje tio
Ha crnim grudma letnjega talasa
Dotrepta dubok zvuk ponoćnjeg sata
Iz gore nekud — njega strava hvata.

„I gle! Ženom se stvori vrba stara...
Poče s uzdahom kao da se zanéla
Od sna vekovnog oči da otvara
Na mesečini tajanstvena, bela,
Da ruke širi kao da čini, čara —
On k njoj poleti kȏ s tetive strela
Pa se strahotnoj čaroliji dade
I kao mrtav joj u zagrljaj pade.

„Misleći, tužna, njezin vitez da je
U naručja ga stiska jadna žena,
Plače, grli ga, ljubi, dax joj staje
Uspomenama davnim zanesena.
Sedam stoleća njena čežnja traje,
Sedam stoleća bolna ljubav njena —
Al’ čim zabeli dan, ta avet il’ vila
Postane drvo ko što je i bila.“

VIII
„Došavši k sebi, monah se uputi
Svom manastiru, sebe proklinjući.
Posrće, pada jer svest mu se muti,
Žegu poljupci od otrova ljući,
Rđav svršetak kobne strasti sluti —
I stigav najzad u ćeliju, kući,
Put ljute griže, očajan, bez nada,
Pred Raspjatije na kolena pada.

„Ali su ona vremena odmakla
Kad je u borbi vrline i strasti
Božja se milost grešnika dotakla...
Sada napušten, u demonskoj vlasti,
Plen večnog ognja, na ivici pakla,
Nad bezdanima konačne propasti —
Njega Bog više pogledati neće,
U stranu lice od njega okreće.

„I ništa više leka da mu pruži,
Jedna prokleta suza da se rodi
Da molitvama tihi plač pridruži. —
Skoči, kȏ mahnit po ćeliji hodi
I kose čupa, preti, Boga ruži,
Jer bolna misȏ sva ga tamo vodi —
Al’ toga dana kad je sunce selo
On se odluči na očajno delo.

„Sumračan, ćutljiv, nestrpljivo čeka
Da se manastir u san dubok dade,
Pa kad ogranu mesečina meka,
Iz ćelije se neviđen ukrade
I lak, tajanstven kȏ utvara neka,
Poleti putem što ga dobro znade. —
A kada stiže, dȏ ga primi mȗkom.
On se pritaji sa groznom odlukom.

„I najzad njena pesma se zahori,
Bolna i plačna da kamen pokrene:
Potok očaran presta da žubori,
Sve osluškivaše pesmu tuge njene
Kȏ uho da je svaki list u gori. —
Monah se trže i Boga spomene,
Zatim ohrabren, odluke se seti,
Pa se na avet kȏ vihor zaleti.

„I dok ga ona u zagrljaj čeka,
On, uz krik mahnit, trže iza pasa
Nož da u nedra zabode joj meka —
Al’ klonu, ona vrisnu — od tog glasa
Zagrmi strašan exo: lom i jeka
Kao da se ruši stenje od užasa...
Ta grdna huka zagluhne mu uši
I on kȏ mrtav niz potok se sruši.“

IX
„Sutradan lovci, u osvitku dana,
Nađoše onde monaha jadnika
S nožem u ruci, al’ nikakvih rana
Na njem ne beše: mrtav, bleda lika,
Nȇm on ležaše — i tajna neznana
Napaćenoga, bednog isposnika,
Strahovit primer gorka iskušenja,
Ostade tajnom za sva pokolenja.

„Grob mu je i sad na mestu skrivenom,
Daleko tamo u gorskoj tišini.
Nad njime vrba s kosom raspletenom
Tuguje za njim — i tebi se čini,
Kad vetar pirne, u šapatu njenom
Govori bajka o mutnoj starini...
Sad ti ispričah ovaj čudni slučaj
Pa kad maj dođe a ti se zaključaj.“

X
Al’ sad je zima, i ja se ne bojim
Nečistih sila, maj je još daleko. —
Napolju snéži... Sam s mislima svojim,
Tubeći dobro što mi cvrčak rekȏ,
Mećavu gledam, kod prozora stojim
Na kom je davno utvrdio neko
Starinski jake šipke od željeza
Rad svog spokojstva — i prođe me jeza...

A naročito kada snažnim mahom
Zimska oluja na okna nagrne...
Tada obuzet praznovernim strahom
Srce i duša u meni pretrne,
Jer mi se čini da s burnim uzdahom
Monahov duh se iz prošlosti vrne,
Tražeći mira staru izbu ište,
Od svetskih bura tiho pristanište.

Zato od sada kad proleće grane
I ispune se šume ptičjih trila,
Kad sladostrasno sunce ozgo plane
I pod naponom probuđenih sila
Potera vrba, dren cvetati stane,
Pridržaću se cvrčkova pravila:
Iz ćelije se neću ni pomaći,
Ni dah vetrića neće me dotaći.

Tvrdo odlučen da budem asketa
(S licem doduše ne suviše bledim),
Ja uostalom već nekolko leta
Vedžbam se mirno da na stvari gledim,
Klonim se mnogo i bežim od sveta,
Te međ bratijom kȏ dostojan vredim —
Sumnjivo im je samo, kako čujem,
I podozrivo što stihove kujem.

U njih se katkad zvuk strasti uplete,
Jer mi Lukavi ni tu ne da mira:
Kad god slavuji ovamo dolete,
Nađe se i on oko manastira,
Šunja se oko obitelji svete
I traži, njuška, svoje žrtve bira.
Pa kad navijem na pobožnu notu,
A on me gupne da pevam Erotu.

I tako, vidiš, vrag nikad ne spava,
I mir što sam ga mučno stekȏ, draži
Od sveg na svetu, on mi narušava.
Došaptava mi, priča razne laži
Mirskim slastima mene iskušava. —
Ti s toga budi u svom sudu blaži
Ako me najzad uzmu sto đavola
Pa budem što sam bio, to jest: —

Da svršim... Ajde jedanput me pohodi,
Dođi na koji dan svom starom priši,
Tebi će taka promena da godi —
No i dotle se ne lenji već piši
Pa i ti mene malo razonodi —
Tog zadovoljstva barem me ne liši
Da s tobom ćaskam preko pisma, brale,
Kad je već drukče nemoguće... Vale!

Izvor

• Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 151

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 89 godina.