Пејо Никчевић
0001 Кулу гради Веризовић-Мујо
0002 у питомој Грачаници Жупи,
0003 гради кулу док ју направио.
0004 Ка’ је Туре кулу направило,
0005 на кољено ситну књигу пише,
0006 а шиље је у Пјешивце мале,
0007 у Пјешивце на Стубицу малу,
0008 побратиму Никчевићу Пеју:
0009 "Јеси л’ чуо, драги побратиме!
0010 Ја сам б’јелу кулу направио,
0011 а ти не кће доћи, побратиме,
0012 да честиташ мене грађевину.
0013 А тако ми дина и амана,
0014 да си, побре, направио кулу,
0015 у Пјешивце на Стубицу малу,
0016 ја бих тебе доша, побратиме,
0017 да честитам тебе грађевину."
0018 Кад је Пеја књига допанула,
0019 и кад виђе што му књига каже,
0020 итро скочи од земље на ноге,
0021 ођену се што може најљепше,
0022 још узимје за буле дарове,
0023 по сриједи пушку дофатио
0024 и отиде уз Острог-планину,
0025 и ували преко Бухавицах,
0026 докле дође у питомој Жупи.
0027 На двор био Веризовић-Мујо,
0028 те честита Мују грађевину,
0029 још му буле бјеше даривао.
0030 Мујо га је добро дочекао,
0031 за готову софру засједоше,
0032 око софре пију вино хладно,
0033 док се Пејо вином опојио,
0034 паде јунак з главом у трпезу.
0035 Кад ти виђе Веризовић-Мујо,
0036 он донесе бијела конопца
0037 те му веже наопако руке,
0038 још донесе коњске букагије
0039 те му свеза ноге обадвије,
0040 па отиде у постељу спати.
0041 А кад свану и сунце ограну,
0042 но се диже Веризовић-Мујо,
0043 ал’ ни ту се Пејо не разбира
0044 колико се опјанио вином.
0045 Ну да видиш још Веризовића,
0046 удари га ногом и папучом,
0047 па је Туре ријеч говорило:
0048 "Устан’, курво, Никчевића Пејо"
0049 Е тако ми бога великога,
0050 откано сам кулу направио,
0051 ја нијесам у граду ходио,
0052 ни носио колач капетану;
0053 но ћу тебе водит за колача!"
0054 То кад чуо Никчевића Пејо,
0055 скочи јунак како и помаман,
0056 али су му савезане руке,
0057 савезане и ноге и руке.
0058 Ну да видиш Веризовић-Муја,
0059 ну да виђи Туре побратима!
0060 Он сигура ђога дебелога,
0061 пак се тури њему на рамена,
0062 собом води Никчевића Пеја.
0063 Отидоше низ пространу Жупу,
0064 и дођоше у Сућеску тврду,
0065 ижљегоше на то Сливје равно,
0066 спрема б’јела Оногошта града,
0067 па говори Веризовић-Мујо;
0068 "Виђи, побро, Оногошта града!
0069 Већ какав је бедем оногошки
0070 онђе ће ти окапати глава!"
0071 Но говори Никчевића Пејо:
0072 "Прођ’ се јадан, Веризовић-Мујо!
0073 За то се је бедем направљао
0074 да се кити јуначким главама:
0075 но да ти је на Стубицу доћи
0076 да ти видиш, Мујо побратиме,
0077 по главицам’ на срчево коље
0078 ђе су турске окапале главе."
0079 Кад то чуо Веризовић-Мујо,
0080 е то њега уједе срамота,
0081 од појаса сабљу повадио
0082 да му добру одсијече главу,
0083 ал’ је Пеју добра срећа била,
0084 пред сабљу му руке надаваше,
0085 прекиде му на руке конопце.
0086 Кад се Пејо рукух дофатио,
0087 он докопа студена камена,
0088 те он гађе Веризовић-Муја;
0089 не погоди Веризовић-Муја
0090 него вранца међу обје очи.
0091 Врисну пусти, скочи у висине,
0092 из седла је Туре избачио,
0093 паде Туре у зелену траву,
0094 из руках му сабља излећела,
0095 но Пејо му сабљу уграбио,
0096 њом Турчину главу откинуо,
0097 и узе му коња и оружје,
0098 пак се тури вранцу на рамена,
0099 и побјеже преко Сливја равна,
0100 те утече зеленој планини.
0101 Здраво Пејо на Стубицу дође
0102 и донесе од Турчина главу.
0103 Сад погледај, драги побратиме!
0104 Погледај ми Никчевића Пеја,
0105 и погледај Веризовић-Муја:
0106 каква Србу вјера у Турчина,
0107 пак што наш’о, то је и тражио.
