Петар Велики и Јужни Словени

ПЕТАР ВЕЛИКИ И ЈУЖНИ СЛОВЕНИ Писац: Алексеј Јелачић

»Петар Велики и Јужни Словени« je краћи текст који је заједно са текстом »Његош и Русија« објављен у једном сепарату.

Културних, па донекле и политичких, веза између Русâ и Јужних Словенâ постојало је од прастарих времена. Овде ћемо се укратко осврнути само на некоје од тих везâ, и то на оне за доба, толико знаменито у руској историји, цара Петра Великог.

Познато је, и писано је доста о томе, да у напредном идеолошком покрету у Русији друге половине XVII века, из којега се донекле и родила чувена Петрова »реформа«, почасно место припада Хрвату о. Јурју Крижанићу, аутору »Разговора о владатељству«, чије су идеје касније делимично претворене у дело настојањем и радом Петра Великог. Али и осим Крижанића, у низу многобројних домаћих и страних сарадника Петра Великог, помоћника и учесника у његовим големим потхватима, у пословима рата и мира, било је пуно Јужних Словена. Тако је међу њима био, например, као одличан Царев дипломатски сарадник, и неки Сава Л. Владиславић-Рагузински, пореклом од угледне босанске породице. Његов отац, прогоњен у завичају од Турака, настанио се био у Дубровнику, те је Сава касније постао и сам дубровачким »конте«. Сава је зарана почео да се бави трговином, па дошавши у Цариград. ухватио је онде везе са руским дипломатама кнезом Гаљицином и Украјинцевим, па је постао њиховим ревносним тајним агентом. Вршећи тако функције тајног повереника руске дипломатије и уједно трговца, он је године 1702 дошао са робом преко Црног Мора и Азова у Москву, где га је сам Цар лепо примио. Онда се опет, са пуно руске робе, Сава (1705) вратио у Цариград, и ту је активно сарађивао са Петровим министром Толстојем, све до године 1708, када га опет видимо к Москви, где му се даје право да тргује без плаћања царине, а поред тога добија на дар и кућу. Године 1710 он је већ аванзовао за дворског саветника Царева, и постао је уједно спахијом на Украјини. У Цареву походу на Прут, који је онако несрећно свршио (1711), Сава је учествовао очигледно као политички саветник за сва балканска питања. Цар налаже заповеднику својих трупа да споразумно са Владиславићем поступа у уређењу односа наспрам хришћана. Године 1716, Сава иде у Италију, и ту — поред надзора над руским државним питомцима — обавља и многе важније послове, настојећи поименце да закључи конкордат са папом Климентом XI, и водећи преговоре са Млетачком Републиком, која је тада била загазила у рат са Турском; напокон, водећи преговоре и са Дубровачком Републиком. При овим преговорима, Владиславић, који је имао у Дубровнику доста пријатеља, те коме је (као »племенитом Илиру у Москви«) Дубровачки Сенат пре више година препоручивао неке своје суграђане упућене у Русију, није успео да испослује дозволу Сената да се сагради у Дубровнику православна црква, јер се Сенат бојао да не би Дубровник преплавили православни Срби отомански поданици; а поред тога Сенат није био баш задахнут верском толеранцијом. Ипак је Владиславић понео са собом веома ласкава писма Дубровачког Сената адресована Петру Великом. Да споменемо још и то, да је за царевања наследнице и жене Петрове, Катарине I, Сава постигао свој највећи дипломатски успех, као изванредни руски изасланик на егзотичном и далеком двору кинеског цара.

Други један Југословен, Бокељ (рођен 1680 у Перасту) Мата Змајевић, одличан поморац, ступио је у службу Цареву, и у њој се одликовао, као талентован инжињер и бродоградитељ, и исто тако и као заповедник флоте. Највећу славу побрао је Змајевић у одлучној поморској битци код Гангута, између Русâ и Швеђанâ, којом је приликом својом вештином и храброшћу спасао и флоту и самог Цара. При крају своје каријере дошао је до части и положаја великог адмирала; али оптужен ради проневере државног новца (што се често дешавало у ондашњој Русији), пао је у немилост, и умро је у Задру где је и сахрањен.

Поред Змајевића, били су тада у руској служби још два одлична приморца: дубровчани Јероним Наталић и Иван Тудизић, и много других њихових ужих земљака и сународника. Како се види из веома занимљивих докумената Дубровачког Архива (објављених и одлично протумачених од Дра. Боже Цветковића, у »Булићеву Зборнику«), Дубровник се много радовао одласку и успеху својих синова у Русији, па је и у својим листовима на Цара у више махова давао израза свога поштовања и усхићења; али, што је још много занимљивије, дубровачки сенатори исказивали су тим приликама своја осећања свесловенске солидарности, истичући више пута заједницу крви и језика која их везује са руским Царем и његовим народом, те сматрајући малу словенску републику Св. Влаха на Јадрану огранком огромног словенског стабла. И дубровачки песници, Кавањин и Игњат (Ватрослав) Градић, певали су у истоме смислу.

Много мање задовољства показивала је Дубровачка Влада у погледу активне политике коју је водио руски Цар на Балкану, поименце услед роварења његових агената по Црној Гори, Боки, и Херцеговини, у близини граница Републике, која су је доводила често у велику неприлику, нарочито после оружаног иступа владике Данила и његових Црногораца противу Турака. Чим је, наиме, цар Петар почео да се спрема на рат са Турском — у којој се, након Полтаве, сакрио био његов огорчени непријатељ краљ шведски, Карло XII —, он је потражио везе са балканским хришћанима. Ту су у првом реду долазили у обзир Молдавска и Влашка, и господар прве био је посве спреман да стане на страну Цареву; али се у исти мах мислило већ и на Бугаре и Србе. Од стране Србâ су долазили емисари, и то и од угарских Србâ и од Србâ под Турцима. Тако је, још у мају 1710, дошао био у Москву сатник Богдан Поповић, носећи уза се лист од два српска пуковника, Ивана Текелије и једног његова друга из Арада и Сегедина: »О најблагочестивији Цару, — прекрасно сјајуће сунце правде!«, тако су писали на своме китњастом словенском језику српски пуковници; »милостивим оком погледај на нас убоге и твојим царским мислима помисли о нашој отеческој српској земљи, пре многих година подјармљеној од неверника, нарочито онда када ће Господ Бог подигнути твоју крсташку десницу наспрам њих и немој да заборавиш да и нас, најмање, позовеш и помилујеш, нека се и ми потруђимо у служби за свога православнога Цара«.

Међу српским придошлицама са Балкана нарочито се истакнуо Херцеговац Михајло Милорадовић, који је са својом браћом, Гаврилом и Александром, ступио у царску службу, Њега је Цар, чим је букнуо рат са Турском, упутио као свог главног агента међу Црногорце. О томе вели »Летопис Црногорски«: »Ва лијето 1711 дође зграматами от Москве от Цара Петра Михајло Милорадојевић (sic!) ва Чернују Гору ка владики Данилу и Черногорцима за велико зло манастирско и черногорско који почеше војевати на Турске градовте«. Миларадовић је носио уза се царску повељу, у којој се позивају на крсташки рат противу Турчина све »благородне« (црногорске) »особе«, и уопште »сви народи који обожавају разапетог Христа — Бога нашега« ... У предугачкој овој повељи, адресованој на православне хришћане »грчке и римске вере«, Цар спомиње велике заслуге Црногораца, и то чак од ратова Александра Маћедонског (неки тадашњи писци држали су да су у војсци Александровој узели били учешћа и Илири, т. ј. Словени, а Петар то учешће овде једноставно приписује Црногорцима, да би их што боље задобио и »осоколио«), и онда нарочито и у ратовима Скендербега. Црногорци су само чекали на овај миг Царев, те је мисија Милорадовићева успела потпуно. Октобра 1711, Цар је добио одговор из Црне Горе, од »војвода, кнежева, и осталих живећих у пределима Зетским и Црногорским«, којим су му Црногорци јављали, да су са радошћу примили његову повељи, и да се радо одазивају његову позиву. И доиста, већ 15. јуна идуће године одиграла се код Гацка прва битка, а затим је било окршаја и на другим местима. Али је Црногорцима било тешко због недостатка оружја; они га затраже од Цара, а уосталом замоле уједно да их Цар пристојно награди. Ствар се убрзо окрене сасвим на зло, кад Петар — након катастрофе на Пруту — паде у неприлику те би принуђен да хитно затражи мир од Султана и да престане са ратовањем уопште. Тада Милорадовић раздели међу Црногорце поклоњене од Цара дукате, а сâм се врати у Русију, где је остао касније са службом на Украјини, у чину пуковника, а на положају војног и цивилног у исти мах окружног заповедника, у Гадјачу. На овој дужности одликовао се свирепошћу, у чему га је још надмашала његова жена (рођена Бутовићева, пореклом од једне од најзнаменитијих племићских украјинских породица). Милорадовићи су ушли у коло најодличнијег руског племства, добили су велике поседе поглавито по Украјини, а у каснијим генерацијама носили су и грофовску титулу.

Док је тако Михајло Милорадовић правио »каријеру« у Русији, сироти Црногорци имали су да испаштају своје ратовање и да тешко трпе од турске навале. Турци прегазише Црну Гору и починише у њој безбројне зулуме. Владика и многи други угледни људи бише приморани да се склоне на млетачко земљиште. Ипак су и за све то време остали Црногорци у вези са Царем, код којега се налазио и изасланик владике Данила — архиђакон Максим. Године 1715 пошао је у Русију и сам владика, Али је све било узалуд. Велико балканско предузеће Царево било је пропало, и Владика и Црногорци имали су да се задовоље, у име отштете, поклонима у новцу, у црквеном оделу, и посуђу, иконама и књигама. Цетињском Манастиру дозвољено је да шаље у Русију известан број калуђера и приправника, да прикупљају милодаре. Али је Владици касније (након завршетка северног рата) стављена у изглед обилатија помоћ. У тој повељи истакнуто је да су Руси и Црногорци »једне вере и једног језика«.

Напокон треба још споменути једну, иако веома малу, сеобу Срба — угарских и отоманских — у Русију, на челу са пуковницима Кегићем и Танским, и са два капетана, који су примљени у руску службу па су делимично смештени у Азовској Губернији на положаје сличне онима што су их имали граничари у Аустрији, односно Козаци у Русији.

Као што се види већ из ових кратких забележака и података, везе Петра Великог са Јужним Словенима биле су доста обилне и живахне. Код куће, међу Југословенима, за Петра и његова дела много су се загревали: његов савременик, хрватски књижевник и штампар, један од зачетника илирског покрета Павао Ритер-Витезовић, и савременик Катарине II славено-сербски списатељ, познати Захарије Орфелин, који је о цару Петру и његову генију написао и једну велику књигу, за оно време добру књигу (види о томе више у монографији Орфелина, пок. проф. Тих. Остојића, коју је издала Српска Академија Наука у Београду).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алексеј Јелачић, умро 1941, пре 83 године.