О прослави Светозара Марковића[1]
Кидајте венце, нашто их плести?
То није доказ о самосвести;
Голих су речи ништавни труди
У овом добу, кад Српство блуди. —
Ко трнов венац понесе смело,
Тај неће славе, тај хоће дело.
Тренутним само кренути жаром,
Сакријте лице пред Светозаром;
Из светог мира не диж'те сени,
Ако сте слаби, подли и лени.
Мученик горди, истински борац,
Слободних дела велики творац,
Светозар није за дела своја
Тражио хвале и славопоја. —
Не, он се зато кô Титан прави
Са умног неба с буктињом јави:
Да српске путе озари зраком,
Да Српство више не лута мраком.
То су му дела, с њима вас шаље:
Буктињу ову носите даље.
Коров се шири са свију страна,
И свуда јата од готована,
Геније Српства очајно клонô,
И власи кида, и јечи боно,
А демон бесно над својим грехом
У пир се дао и гракће смехом...
Чупајте коров, да цвеће цвати,
Демона гон'те, који нас прати,
Геније Српства да срећан буде,
Од бедног робља стварајте људе.
Пути су тешки, а целог века
Тешка вас борба и патња чека.
Ал' кад је био Прометеј смели,
Ком нису срце орлови јели?...
Кидајте венце, нашто их плести,
То није доказ о самосвести;
Ко трнов венац понесе смело,
Тај неће славе, тај хоће дело,
С трновим венцем на својој глави
Одуж'те себе његовој слави.
