O proslavi Svetozara Markovića[1]
Kidajte vence, našto ih plesti?
To nije dokaz o samosvesti;
Golih su reči ništavni trudi
U ovom dobu, kad Srpstvo bludi. —
Ko trnov venac ponese smelo,
Taj neće slave, taj hoće delo.
Trenutnim samo krenuti žarom,
Sakrijte lice pred Svetozarom;
Iz svetog mira ne diž'te seni,
Ako ste slabi, podli i leni.
Mučenik gordi, istinski borac,
Slobodnih dela veliki tvorac,
Svetozar nije za dela svoja
Tražio hvale i slavopoja. —
Ne, on se zato kô Titan pravi
Sa umnog neba s buktinjom javi:
Da srpske pute ozari zrakom,
Da Srpstvo više ne luta mrakom.
To su mu dela, s njima vas šalje:
Buktinju ovu nosite dalje.
Korov se širi sa sviju strana,
I svuda jata od gotovana,
Genije Srpstva očajno klonô,
I vlasi kida, i ječi bono,
A demon besno nad svojim grehom
U pir se dao i grakće smehom...
Čupajte korov, da cveće cvati,
Demona gon'te, koji nas prati,
Genije Srpstva da srećan bude,
Od bednog roblja stvarajte ljude.
Puti su teški, a celog veka
Teška vas borba i patnja čeka.
Al' kad je bio Prometej smeli,
Kom nisu srce orlovi jeli?...
Kidajte vence, našto ih plesti,
To nije dokaz o samosvesti;
Ko trnov venac ponese smelo,
Taj neće slave, taj hoće delo,
S trnovim vencem na svojoj glavi
Oduž'te sebe njegovoj slavi.