О небесна искро света,
Анђеоски диван створе,
Напрсницо љепшег св'јета,
За којим ми срце горе.
Пријатељство! теби, ето,
В'јенце вијем од невена,
Да накитим име свето
Твога рода и племена.
Шта су блага земна ова,
Према св'јетном лицу твоме?
И криоца соколова
Прам' полету анђелскоме?
Ти си одблеск живог Бога,
О, небесна шћери мила!
Мл'јеком раја небескога
Љубав те је задојила.
Ти, на крил'ма в'јечне славе,
Лебдиш кано и светиња,
Разбијајућ бурне страве,
Сред пучине мора сиња,
Ти састављаш краје св'јета
Огњем љубве племените,
Из љубави милог цв'јета
Даре сипљеш лјековите!
Рајска слико од милости,
Откад свијет себе знаде,
Ти си круна свих радости,
Што их небо земљи даде!
Ведра чела, св'јетла лика,
Ил си дража, ил' милија,
С твог погледа и облика,
Јарко сунце љепше сија!
Блага кано мелем благи,
Страшна кано мука иста,
На чему ти алем драги,
Од вјерности вјечно блиста!
С пријестола вишњег цара,
В'јенац ти се славе вије,
Пред светињом твог олтара,
Прашна нога стат' не смије!
Гдјено срце срцу збори,
Гдје је правда и истина,
Гдје љубави огањ гори
Там је твоја царевина!
Царство твоје гдје досеже,
Тамо није ласно доћи,
Да како ли силно веже,
Дивна веза твоје моћи.