О лазаричким песмама

3. О лазаричким песмама

О овим песмама је доста писано тако да имамо читаву литературу о њима. Нама није циљ да у ова питања дубље улазимо. Зато и упућујемо читао-ца на литературу о овоме.* 6' Наша је намера да само обрагимо пажњу на неке моменте у вези са лазарицама и овим песмама.

Вук Карацић је у „Српском рјечнику“ писао о лазарицама. Он каже да је већ тада („Српски рјечник“ је изашао 1818. год.) обичај лазарица почео да нестаје. Што се тиче Заплања, лазарице су престале да иду од куће до куће и да певају у периоду 1950-1960. година. То дуго задржавање лазарица у Заплању, као и у осталим деловима Југоисточне Србије, само се донекле може објаснити продуженом турском доминацијом и спорим развојем све до наших дана. У сваком случају, дуго задржавање лазарица у Заплању треба посматрати и изучавати у склопу укупног друштвено-економског живота овог подручја.
Да ли су лазарице везане за Лазара? Мислимо да је ова веза са биб-лијским Лазаром каснијег датума. Ми, дакле, прихватамо да се ради о „лаза-ричкој магијско-ритуалној игри“ и да потичу „из матријархалне културе.“7)

Сама реч „лазарице“ може се везати за реч 5Гпаз“ или за биљку (цвеће) која се зове тако — лазарица и која цвета с пролећа кад и лазарице певају.

Реч ЈГлаз“ значи место у шуми, пропланак, чистину. То је место пого-дно за сакупљање^за песму и игру.8) Да ли су лазарице играле и певале у шуми, на лазу, па се зато јавило име лазарице? Изгледа да се може видети и веза са биљком (цвећем) која се и зове лазарица. Овде би ваљало истражити да ли име ове биљке има дубљу словенску прошлост.

У једној нашој лазаричкој песми се каже:

Играј, играј, Лазаре, у теј беле премене.

Ако изоставимо да мислимо на библијског Лазара, онда ови стихови говоре о „лазаричкој магијско-ритуалној игри“, али радосној („у теј беле пре-мене“).

Наставак ове песме гласи:

Јавор ти је пресечен, перуника кидана, девојка се одава.

Јавор дрво је, изгледа, то магијско, паганско дрво које се директно мо-же довести у вези са матријархалном културом. Исго стоји и биљка перуника. Јавор је пресечен, перуника кидана што само значи да се девојка удаје. Нама изгледа да су ови стихови само одјек давне успомене на срушени матријар-хални брак. Стихови и говоре о томе да је тај облик брака срушен. Ако Лазар игра у белим пременама, то само говори о успомени на тај матријархални обред. Ипак песма казује да је он срушен: јавор је пресечен, перуника кидана, јер се девојка удаје.

Док се у тој паганској структури перуника везивала за девојку, то се јавор везивао за младића. Јавор је оно чудно дрво којим „орач оре равно поље“. Исто тако, јавор је дрво које војник бележи у гори и оно као да обезбеђује да ће девојка бити верна.

На основу ових елемената, као и на основу других песама које су везане за паганску свест, о чему говоримо у делу о Развоју породице, ми смо склони претпоставци да су лазаричке песме везане за пагански обичај матријархал-ног брака. Шездесетих година XX века, кад смо непосредно ишли за лаза-рицама и од њих бележили те песме, видели смо велику бригу сваке мајке да јој кћер иде у лазарице. Старе жене су поЛугласно шапутале за девојку која не иде у лазарице овако: „Тој не ваља! Не мож’ се одаде.“ Девојка која не иде у лазарице била је приморана да се крије од света. Она се тога стидела. Морала је да се крије јер је то лоше за њену удају било да ће се схватити да није способна за лазарице а тиме и за удају или да је другарице нису хтеле
опет из неких сличних разлога. Девојка која иде са лазарицама и вођом у дру-го село, она се тиме и показује као девојка па се и стара да се истакне. Све је то, поред другог, и ради удаје. Девојчице лазарице и не иду у друго с&но. Само су „големе лазарице“ ишле у друго село, а „мале лазарице“ су певаоте једино у свом селу. Тако је било у Заплању. Из тога да „не ваља“ да девојка не иде у лазарице, изгледа, фоизилази и одговор на питање зашто су се ла-зарице тако дуго одржале. То је био пагански обичај као и „идење у венци“ и сл. Али, пошто се облик породице трансформисао, и пошто је патријар-халној породици (куПној задрузи) „одговарало“ певање лазарица, то су се оне до наших дана и очуЈ але, али су се трансформисале у смислу да већина ла-заричких песама пева похвално о кућној задрузи.

Лазаричка песма „Два се млади оглеђују" говори о момку који после љубавне игре бежи од девојке. Овај мотив се често понавља. У другој се пева о момку који се „уалио“ да сваке вечери иде „код девојче“ и да се враћа, што сигурно није .дозвољавала патријархална породица. У једној другој песми јетрве журе да помету дворове јер ће доћи лазари (не лазарице!). Има још елемената, додуше само у наговештајима и траговима, који дозвол>авају прет-поставку да цео тај обред лазарица подсећа на гфадавно сусретање момака и девојака из родова. Лазаричке песме, треба истаћи, опевају не само девојач-ку лепоту, већ и момачку. Момак је војно, девојка је мома, а жена — кореница.

У овој анализи треба још поменути вођу лазарица. Вођа има задатак да води лазарице у друго село, да их штити и носи корпу са јајима. Вођа иде обично на коњу. Лазарице су испевале много песама вођи. Али обавеза је ла-зарица да ,један дан жњу у вођу.“

У лазаричким песмама о вођи, лазарице кажу и ово:
Спремите му вечеру и белу меку постељу;
или:

Коњу није за стојање ни девојке за гледање;

или:
„Да л ’је д ’ојка девојка, ил јед’ојка невеста?"
Нас ови стихови упућују на закључак да је вођа био неко „службено“ лице тога обреда и тога матријархалног брака.

Међутим, лазаричке песме, како смо их записали и како их доносимо, сматрамо, највећу вредност имају у томе што опевају патријархалну породи-цу. Паганско схватање породице је, по свему, само у траговима, јер је оно потпуно превазиђено. Ове песме су биле најпогодније да опевају и увели-чају патријархалну породицу. Лазаричке песме су се, исто тако, само делими-чно трансформисале у љубавне, јер смо их нашли очуване у доста великом броју.
0 лазаричким песмама умрлима. Доносимо десет лазаричких песама које се певају умрлима. Ове песме су изузетне у својој поетској снази.

У једној од ових песама, ћерка из гроба позива мајку:

„ Нек ми дојде стара мајка да ме види што работим. “
У Другој:
„Мајка ћеру сарањује, своје срце искубује. “

У трећој умрли син поручује мајци:

„Не тежи ми, мајке, црна земља, но ми тежи из село девојка. “

У песмама, како се види, нема ни помена о рају или паклу. У једној се каже:
„ С никога се не виђевам: ни са слунце, ни са месец, ни са моје верне друшке. “

Често је поређење сахране девојке са сватовима, не само у овим, већ и у другим песмама.

„ Сватови се прибирају, моју ћерку испраћују у земљицу, у тамницу. “

Песма „Сву ноћ Неда преседеча“ може ганути до суза. Како само по-ступно народни песник открива тугу за умрлом женом! У овом откривању туге бива, у ствари, откривено колико је то велика љубав била.Наоко је само љубав прикривена патријархалном свешћу јер она тако силовито избија баш због те патријархалне привидне равнодушности и рационалности.

Читалац може запазити да ове песме, у основи, изражавају паганску свест о смрти. Баш због ове чињенице желимо да додамо неколико информа-ција о смрти и сахрањивању умрлих у Заплању.

Чим се чује да је неко у селу умро, сви долазе у кућу са цвећем и свећом. Крај мртвог се „поседа“ и поприча. Ближи рођаци отплачу. Најближи рођаци у овоме плакању сами не прекидају плакање, но их у томе други заус гаве од-враћањем: „Ајд, доста је! Саг ли ћеш и ти по њум (њега).“ Умрлог док је још „врућ“ „избањају“ и „премене". После га поставе на земљу или на сто. Сељанке из села н^д умрлим плачу иако им он није „ништа род.“ То оне над њим плачу за својим умрлим. Тада оне од тог умрлог и траже да поздрави њихове умрле. Овако, на пример: „Поздрави ми татка! Туго, гатко! Како ти умр, ми се изму-чимо! Нема куј дрва да докара! Нема куј у воденицу да иде“!

„Мртвац“ се мора непрекидно чувати, тј. увек неко мора бити уз њега у току дана и ноћи. Ако га не би чували, он би се могао наљутити и нане велико зло. Могао би се увампирити и поморити све остале.
Кад „мртваца“ 1 реба да сахране, онда га ставе на „воловска“ кола а.ги тако да му ноге иду напред. Пошто је гробље ван села, го се поворка до гроб-лд повремено заусгављд, те га тада опет оплакују. Сви што су у поворци гледају напред и пазе да се не окрећу уназад јер то „не вагва“. Они селдни који нису у поворци, изађу те гледају. Мушкарци обавезно скидају капе. Кад поворка прође, укућани изађу иза куће, откину са плота два-три трна и баце за умрлим уз речи: „Нек иду трнци по... (кажу име умрлог)“. То свако појединачно уради. Кад се „мртвац“ спусги у гроб, баце му „земљицу“ (да му буде лака) и „парице“ („да си купи што му треба“). Кад се враћају са гроба, стриктно пазе да се не окрену. Онај ко би се окренуо могао би брзо да умре, јер то га је умрли позвао, па се зато окренуо.

Са сахране се сви врате у кућу из које су истерали „мргваца“. У кући, у оној соби, у којој је био мртав, и за столом, на коме је умрли лежао, ручају. Запрежна кола се са сахране нипошто не утерују у двор јер то „не ваља“, но се осгаве негде ван двора те тамо остану до сутрадан.

Упогребили смо у овом тексту чегири пута речи „не ваља“. Желимо да истакнемо да смо запазили да се одбрана паганске свеги врши најчешће баш тим речима. На пример, ако дете упита баку зашто не ваља да се ласица убије, она ће само рећи: „Тој не ваља“! Ако дете упига зашго не ваља, она може још додати: „Тој се не вреви! Тој доноси голему несрећу!“ Те речи се изговарају са таквим значењем (и страхом) да морају импресионирати и убиги вољу у ономе ко пита да даље о \ оме говори.

Обреду око сахране и данас присуствује свештеник.

Референце

Извор

• Симоновић, Драгољуб, Заплање - природа, историја, етнографија, друштвено-економски развој, породица, народне песме, Ниш, Градина; Београд, Народна књига; Етнографски институт САНУ, 1982., стр. 803-807.