O lazaričkim pesmama
3. O lazaričkim pesmama
O ovim pesmama je dosta pisano tako da imamo čitavu literaturu o njima. Nama nije cilj da u ova pitanja dublje ulazimo. Zato i upućujemo čitao-ca na literaturu o ovome.* 6' Naša je namera da samo obragimo pažnju na neke momente u vezi sa lazaricama i ovim pesmama.
Vuk Karacić je u „Srpskom rječniku“ pisao o lazaricama. On kaže da je već tada („Srpski rječnik“ je izašao 1818. god.) običaj lazarica počeo da nestaje. Što se tiče Zaplanja, lazarice su prestale da idu od kuće do kuće i da pevaju u periodu 1950-1960. godina. To dugo zadržavanje lazarica u Zaplanju, kao i u ostalim delovima Jugoistočne Srbije, samo se donekle može objasniti produženom turskom dominacijom i sporim razvojem sve do naših dana. U svakom slučaju, dugo zadržavanje lazarica u Zaplanju treba posmatrati i izučavati u sklopu ukupnog društveno-ekonomskog života ovog područja.
Da li su lazarice vezane za Lazara? Mislimo da je ova veza sa bib-lijskim Lazarom kasnijeg datuma. Mi, dakle, prihvatamo da se radi o „laza-ričkoj magijsko-ritualnoj igri“ i da potiču „iz matrijarhalne kulture.“7)
Sama reč „lazarice“ može se vezati za reč 5Gpaz“ ili za biljku (cveće) koja se zove tako — lazarica i koja cveta s proleća kad i lazarice pevaju.
Reč JGlaz“ znači mesto u šumi, proplanak, čistinu. To je mesto pogo-dno za sakupljanje^za pesmu i igru.8) Da li su lazarice igrale i pevale u šumi, na lazu, pa se zato javilo ime lazarice? Izgleda da se može videti i veza sa biljkom (cvećem) koja se i zove lazarica. Ovde bi valjalo istražiti da li ime ove biljke ima dublju slovensku prošlost.
U jednoj našoj lazaričkoj pesmi se kaže:
Igraj, igraj, Lazare, u tej bele premene.
Ako izostavimo da mislimo na biblijskog Lazara, onda ovi stihovi govore o „lazaričkoj magijsko-ritualnoj igri“, ali radosnoj („u tej bele pre-mene“).
Nastavak ove pesme glasi:
Javor ti je presečen, perunika kidana, devojka se odava.
Javor drvo je, izgleda, to magijsko, pagansko drvo koje se direktno mo-že dovesti u vezi sa matrijarhalnom kulturom. Isgo stoji i biljka perunika. Javor je presečen, perunika kidana što samo znači da se devojka udaje. Nama izgleda da su ovi stihovi samo odjek davne uspomene na srušeni matrijar-halni brak. Stihovi i govore o tome da je taj oblik braka srušen. Ako Lazar igra u belim premenama, to samo govori o uspomeni na taj matrijarhalni obred. Ipak pesma kazuje da je on srušen: javor je presečen, perunika kidana, jer se devojka udaje.
Dok se u toj paganskoj strukturi perunika vezivala za devojku, to se javor vezivao za mladića. Javor je ono čudno drvo kojim „orač ore ravno polje“. Isto tako, javor je drvo koje vojnik beleži u gori i ono kao da obezbeđuje da će devojka biti verna.
Na osnovu ovih elemenata, kao i na osnovu drugih pesama koje su vezane za pagansku svest, o čemu govorimo u delu o Razvoju porodice, mi smo skloni pretpostavci da su lazaričke pesme vezane za paganski običaj matrijarhal-nog braka. Šezdesetih godina XX veka, kad smo neposredno išli za laza-ricama i od njih beležili te pesme, videli smo veliku brigu svake majke da joj kćer ide u lazarice. Stare žene su poLuglasno šaputale za devojku koja ne ide u lazarice ovako: „Toj ne valja! Ne mož’ se odade.“ Devojka koja ne ide u lazarice bila je primorana da se krije od sveta. Ona se toga stidela. Morala je da se krije jer je to loše za njenu udaju bilo da će se shvatiti da nije sposobna za lazarice a time i za udaju ili da je drugarice nisu htele
opet iz nekih sličnih razloga. Devojka koja ide sa lazaricama i vođom u dru-go selo, ona se time i pokazuje kao devojka pa se i stara da se istakne. Sve je to, pored drugog, i radi udaje. Devojčice lazarice i ne idu u drugo s&no. Samo su „goleme lazarice“ išle u drugo selo, a „male lazarice“ su pevaote jedino u svom selu. Tako je bilo u Zaplanju. Iz toga da „ne valja“ da devojka ne ide u lazarice, izgleda, foizilazi i odgovor na pitanje zašto su se la-zarice tako dugo održale. To je bio paganski običaj kao i „idenje u venci“ i sl. Ali, pošto se oblik porodice transformisao, i pošto je patrijar-halnoj porodici (kuPnoj zadruzi) „odgovaralo“ pevanje lazarica, to su se one do naših dana i očuJ ale, ali su se transformisale u smislu da većina la-zaričkih pesama peva pohvalno o kućnoj zadruzi.
Lazarička pesma „Dva se mladi ogleđuju" govori o momku koji posle ljubavne igre beži od devojke. Ovaj motiv se često ponavlja. U drugoj se peva o momku koji se „ualio“ da svake večeri ide „kod devojče“ i da se vraća, što sigurno nije .dozvoljavala patrijarhalna porodica. U jednoj drugoj pesmi jetrve žure da pometu dvorove jer će doći lazari (ne lazarice!). Ima još elemenata, doduše samo u nagoveštajima i tragovima, koji dozvol>avaju pret-postavku da ceo taj obred lazarica podseća na gfadavno susretanje momaka i devojaka iz rodova. Lazaričke pesme, treba istaći, opevaju ne samo devojač-ku lepotu, već i momačku. Momak je vojno, devojka je moma, a žena — korenica.
U ovoj analizi treba još pomenuti vođu lazarica. Vođa ima zadatak da vodi lazarice u drugo selo, da ih štiti i nosi korpu sa jajima. Vođa ide obično na konju. Lazarice su ispevale mnogo pesama vođi. Ali obaveza je la-zarica da ,jedan dan žnju u vođu.“
U lazaričkim pesmama o vođi, lazarice kažu i ovo:
Spremite mu večeru i belu meku postelju;
ili:
Konju nije za stojanje ni devojke za gledanje;
ili:
„Da l ’je d ’ojka devojka, il jed’ojka nevesta?"
Nas ovi stihovi upućuju na zaključak da je vođa bio neko „službeno“ lice toga obreda i toga matrijarhalnog braka.
Međutim, lazaričke pesme, kako smo ih zapisali i kako ih donosimo, smatramo, najveću vrednost imaju u tome što opevaju patrijarhalnu porodi-cu. Pagansko shvatanje porodice je, po svemu, samo u tragovima, jer je ono potpuno prevaziđeno. Ove pesme su bile najpogodnije da opevaju i uveli-čaju patrijarhalnu porodicu. Lazaričke pesme su se, isto tako, samo delimi-čno transformisale u ljubavne, jer smo ih našli očuvane u dosta velikom broju.
0 lazaričkim pesmama umrlima. Donosimo deset lazaričkih pesama koje se pevaju umrlima. Ove pesme su izuzetne u svojoj poetskoj snazi.
U jednoj od ovih pesama, ćerka iz groba poziva majku:
„ Nek mi dojde stara majka da me vidi što rabotim. “
U Drugoj:
„Majka ćeru saranjuje, svoje srce iskubuje. “
U trećoj umrli sin poručuje majci:
„Ne teži mi, majke, crna zemlja, no mi teži iz selo devojka. “
U pesmama, kako se vidi, nema ni pomena o raju ili paklu. U jednoj se kaže:
„ S nikoga se ne viđevam: ni sa slunce, ni sa mesec, ni sa moje verne druške. “
Često je poređenje sahrane devojke sa svatovima, ne samo u ovim, već i u drugim pesmama.
„ Svatovi se pribiraju, moju ćerku ispraćuju u zemljicu, u tamnicu. “
Pesma „Svu noć Neda presedeča“ može ganuti do suza. Kako samo po-stupno narodni pesnik otkriva tugu za umrlom ženom! U ovom otkrivanju tuge biva, u stvari, otkriveno koliko je to velika ljubav bila.Naoko je samo ljubav prikrivena patrijarhalnom svešću jer ona tako silovito izbija baš zbog te patrijarhalne prividne ravnodušnosti i racionalnosti.
Čitalac može zapaziti da ove pesme, u osnovi, izražavaju pagansku svest o smrti. Baš zbog ove činjenice želimo da dodamo nekoliko informa-cija o smrti i sahranjivanju umrlih u Zaplanju.
Čim se čuje da je neko u selu umro, svi dolaze u kuću sa cvećem i svećom. Kraj mrtvog se „poseda“ i popriča. Bliži rođaci otplaču. Najbliži rođaci u ovome plakanju sami ne prekidaju plakanje, no ih u tome drugi zaus gave od-vraćanjem: „Ajd, dosta je! Sag li ćeš i ti po njum (njega).“ Umrlog dok je još „vruć“ „izbanjaju“ i „premene". Posle ga postave na zemlju ili na sto. Seljanke iz sela n^d umrlim plaču iako im on nije „ništa rod.“ To one nad njim plaču za svojim umrlim. Tada one od tog umrlog i traže da pozdravi njihove umrle. Ovako, na primer: „Pozdravi mi tatka! Tugo, gatko! Kako ti umr, mi se izmu-čimo! Nema kuj drva da dokara! Nema kuj u vodenicu da ide“!
„Mrtvac“ se mora neprekidno čuvati, tj. uvek neko mora biti uz njega u toku dana i noći. Ako ga ne bi čuvali, on bi se mogao naljutiti i nane veliko zlo. Mogao bi se uvampiriti i pomoriti sve ostale.
Kad „mrtvaca“ 1 reba da sahrane, onda ga stave na „volovska“ kola a.gi tako da mu noge idu napred. Pošto je groblje van sela, go se povorka do grob-ld povremeno zausgavljd, te ga tada opet oplakuju. Svi što su u povorci gledaju napred i paze da se ne okreću unazad jer to „ne vagva“. Oni seldni koji nisu u povorci, izađu te gledaju. Muškarci obavezno skidaju kape. Kad povorka prođe, ukućani izađu iza kuće, otkinu sa plota dva-tri trna i bace za umrlim uz reči: „Nek idu trnci po... (kažu ime umrlog)“. To svako pojedinačno uradi. Kad se „mrtvac“ spusgi u grob, bace mu „zemljicu“ (da mu bude laka) i „parice“ („da si kupi što mu treba“). Kad se vraćaju sa groba, striktno paze da se ne okrenu. Onaj ko bi se okrenuo mogao bi brzo da umre, jer to ga je umrli pozvao, pa se zato okrenuo.
Sa sahrane se svi vrate u kuću iz koje su isterali „mrgvaca“. U kući, u onoj sobi, u kojoj je bio mrtav, i za stolom, na kome je umrli ležao, ručaju. Zaprežna kola se sa sahrane nipošto ne uteruju u dvor jer to „ne valja“, no se osgave negde van dvora te tamo ostanu do sutradan.
Upogrebili smo u ovom tekstu čegiri puta reči „ne valja“. Želimo da istaknemo da smo zapazili da se odbrana paganske svegi vrši najčešće baš tim rečima. Na primer, ako dete upita baku zašto ne valja da se lasica ubije, ona će samo reći: „Toj ne valja“! Ako dete upiga zašgo ne valja, ona može još dodati: „Toj se ne vrevi! Toj donosi golemu nesreću!“ Te reči se izgovaraju sa takvim značenjem (i strahom) da moraju impresionirati i ubigi volju u onome ko pita da dalje o \ ome govori.
Obredu oko sahrane i danas prisustvuje sveštenik.
Reference
urediIzvor
uredi- Simonović, Dragoljub, Zaplanje - priroda, istorija, etnografija, društveno-ekonomski razvoj, porodica, narodne pesme, Niš, Gradina; Beograd, Narodna knjiga; Etnografski institut SANU, 1982., str. 803-807.