О КЊИЗИ

О КЊИЗИ
Драгослав Манић Форски: /добитник Вукове награде/

     У време док се руком плевило и жело жито, и најмлађи су помагали старијим жетеоцима: сакупљали су класје, па се тако и лично уверавали да је хлебу тешко да стигне од њиве до трпезе. Зато се хлеб поштовао као једна од највећих светиња.
     У ово наше време, када машина замењује човека у пољским пословима и када пева електрична кутија, човеково грло је „загркавело". Само још у сећањима старијих људи, као жар запретен дубоко испод пепела, у огњишту, може се исчепркати нека старинска песма, или бар неки њен део.
     У овој нашој данашњици, бременитој отуђивањем и нестајањем многих народних вредности, права је реткост да се нађе човек који бележи народно духовно богатство. А права је срећа ако то ради млад човек, као што је Власта Ценић, просветни радник и литерата из Дољевца, питомог места не- далеко од древног града Ниша.
     Као што су некада млади сакупљали класје жита, тако Власта Ценић, дољевачки вучић, маниром правог народног учитеља, годинама буди у својим времешним саговорницима давно уснуле стихове и бележи их у њиховом изворном облику. Тако су ове „ископине" из дољевачких села /Кочана, Орљана, Чечине, Перутине, Шаиновца, Клисуре, Шарлинца, Малошишта, Мекиша, Пуковца и Русне/ заблистале као сјај давно угашених звезда, како би то песник рекао.
     У песмама записаним руком Власге Ценића је сва природа /поље, река, птица, животиња/, а највише сам човек. Ту су и лепе и чудесне појаве: невесте веђама пале, девојке очима гасе; јунак се у води саплиће о девојачке руке и косе; самовиле богато награђују племенита човека... Ипак, у тим песмама највише места има за — девојке. Оне су човеков најлепши сан, највећа жеља — највећа патња. Због њих се уздише и вене. Због њих се не спава. („Сву ноћ седи, сву ноћ мисли, / на ноћ кола дрва гори"). Због девојке се сади ,,у море лојзе, у Дунав дуње". Она је лепша од сунца, месеца и вина. Свесна своје лепоте, она каже: „Кога год сам погледала, / свакому сам муку дала". Њене косе /„шивке"/ су толико велике да се од њих може направити „брана" /дрљача/ којом се равна поорана земља. На питање зашто је толико лепа, она одговара:
„Кад ме мајка породила,
у слунце је погледала".
Зато је црвена.
И клетва њена је лепа:
„Под грло ми летуваја,
под шивке ми зимуваја,
уз образ ми душу даја".
     Али, ако се појави „онај прави", који зна како ће с њом („три пут гу је пољубија, / три су капке крв капнале"), она постаје роб својих осећања: кад се заљуби, она иде за момком „као кутре по овчара".
     У народној лирици дољевачког краја има свих песничких украса карактеристичних за ову врсгу књижевности; ту су и поређења („кршил би те, ломил би те / како ветар паламиду, / како киша густу гору"/, и мноштво епитета, и метафора, и словенске антитезе... По својој изворној лепоти, тематици, маштовитости, животности и надасве глорификацији етичких вредности — ове песме ни по чему не заостају за песмама из Вукових збирки народних „женских" песама.
Овом збирком песама Власта Ценић попуњава мозаик народне књижевности југоисточне Србије. Ове песме, истргнуте из „музеја заборава" враћају се тамо где су и настале: у домове и на пропланке дољевачког краја. И у ризницу српског народног блага.

Референце

Извор

Кладенче - лирске народне песме из дољевачког краја, сакупио Власта Н. Ценић, Дољевац, Дом културе "13. октобар", 1990., стр. 79-80.