O KNjIZI

O KNjIZI
Dragoslav Manić Forski: /dobitnik Vukove nagrade/

     U vreme dok se rukom plevilo i želo žito, i najmlađi su pomagali starijim žeteocima: sakupljali su klasje, pa se tako i lično uveravali da je hlebu teško da stigne od njive do trpeze. Zato se hleb poštovao kao jedna od najvećih svetinja.
     U ovo naše vreme, kada mašina zamenjuje čoveka u poljskim poslovima i kada peva električna kutija, čovekovo grlo je „zagrkavelo". Samo još u sećanjima starijih ljudi, kao žar zapreten duboko ispod pepela, u ognjištu, može se isčeprkati neka starinska pesma, ili bar neki njen deo.
     U ovoj našoj današnjici, bremenitoj otuđivanjem i nestajanjem mnogih narodnih vrednosti, prava je retkost da se nađe čovek koji beleži narodno duhovno bogatstvo. A prava je sreća ako to radi mlad čovek, kao što je Vlasta Cenić, prosvetni radnik i literata iz Doljevca, pitomog mesta ne- daleko od drevnog grada Niša.
     Kao što su nekada mladi sakupljali klasje žita, tako Vlasta Cenić, doljevački vučić, manirom pravog narodnog učitelja, godinama budi u svojim vremešnim sagovornicima davno usnule stihove i beleži ih u njihovom izvornom obliku. Tako su ove „iskopine" iz doljevačkih sela /Kočana, Orljana, Čečine, Perutine, Šainovca, Klisure, Šarlinca, Malošišta, Mekiša, Pukovca i Rusne/ zablistale kao sjaj davno ugašenih zvezda, kako bi to pesnik rekao.
     U pesmama zapisanim rukom Vlasge Cenića je sva priroda /polje, reka, ptica, životinja/, a najviše sam čovek. Tu su i lepe i čudesne pojave: neveste veđama pale, devojke očima gase; junak se u vodi sapliće o devojačke ruke i kose; samovile bogato nagrađuju plemenita čoveka... Ipak, u tim pesmama najviše mesta ima za — devojke. One su čovekov najlepši san, najveća želja — najveća patnja. Zbog njih se uzdiše i vene. Zbog njih se ne spava. („Svu noć sedi, svu noć misli, / na noć kola drva gori"). Zbog devojke se sadi ,,u more lojze, u Dunav dunje". Ona je lepša od sunca, meseca i vina. Svesna svoje lepote, ona kaže: „Koga god sam pogledala, / svakomu sam muku dala". Njene kose /„šivke"/ su toliko velike da se od njih može napraviti „brana" /drljača/ kojom se ravna poorana zemlja. Na pitanje zašto je toliko lepa, ona odgovara:
„Kad me majka porodila,
u slunce je pogledala".
Zato je crvena.
I kletva njena je lepa:
„Pod grlo mi letuvaja,
pod šivke mi zimuvaja,
uz obraz mi dušu daja".
     Ali, ako se pojavi „onaj pravi", koji zna kako će s njom („tri put gu je poljubija, / tri su kapke krv kapnale"), ona postaje rob svojih osećanja: kad se zaljubi, ona ide za momkom „kao kutre po ovčara".
     U narodnoj lirici doljevačkog kraja ima svih pesničkih ukrasa karakterističnih za ovu vrsgu književnosti; tu su i poređenja („kršil bi te, lomil bi te / kako vetar palamidu, / kako kiša gustu goru"/, i mnoštvo epiteta, i metafora, i slovenske antiteze... Po svojoj izvornoj lepoti, tematici, maštovitosti, životnosti i nadasve glorifikaciji etičkih vrednosti — ove pesme ni po čemu ne zaostaju za pesmama iz Vukovih zbirki narodnih „ženskih" pesama.
Ovom zbirkom pesama Vlasta Cenić popunjava mozaik narodne književnosti jugoistočne Srbije. Ove pesme, istrgnute iz „muzeja zaborava" vraćaju se tamo gde su i nastale: u domove i na proplanke doljevačkog kraja. I u riznicu srpskog narodnog blaga.

Reference

Izvor

Kladenče - lirske narodne pesme iz doljevačkog kraja, sakupio Vlasta N. Cenić, Doljevac, Dom kulture "13. oktobar", 1990., str. 79-80.