О Алкибијаду од Плутарха

1. Алкибијадовој је лози, колико се чини, у давнини био зачетник Еуризак, син Ајасов. С материне стране био је Алкибијад Алкмеонид, пошто је његова мати Диномаха била кћи Мегаклова. Његов се отац Клинија с једном тровесланицом, коју је сам наоружао, одликовао у поморској бици код Коронеје, гдје је и погинуо. На то су синови Ксантипови Перикле и Арифрон, који су с Алкибијадом били у роду, њему били скрбници. Истина је, што се говори, да је склоност и љубажљивост Сократова његову угледу добрано помогла. Јер Никија и Демостен, Ламах и Формион, Тразибул и Терамен, посташе у његово доба знаменити људи, али ни од једнога није мати имала ту срећу, да би се за њезино име знало; а од Алкибијада знамо и за његову дојкињу. Била је Лакедемонка и звала се Амикла. Знамо и то, да му је први учитељ био Зопир. Прво нам је забиљежио Антистен, друго Платон. О Алкибијадовој љепоти не треба може бити ништа спомињати, већ ако да је у свакој доби и у свако вријеме његова тјелеснога развића била у цвијету те га је и као дјечака и као младића и мужа приказала умиљата и угодна. Јер како је говорио Еурипид: није у свакога лијепога човјека и јесен лијепа; али Алкибијаду се као мало коме указала таква, и то ради лијепа стаса и тјелесне снаге. У говору му је, како причају, и рскање лијепо пристало, те је његовој брбљавости дало увјерљивост и савршену љупкост. Његово је рскање споменуо и Аристофан у својим стиховима, у којима се руга Теору:

Алкибијад, илустрација новијег века.

„Тад Алкибијад рече к мени рскајућ:
„Теола гледај; главу ко у удволице.“
И добро је то Алкибијад рскао.“

И Архип вели ругајући се сину Алкибијадову: „Корача обијесно, вуче хаљину, да сасвим буде сличан оцу свому, и врат скоро ломи рскајући“.

2. Послије је Алкибијадов значај, — што је у великим пословима и у промјенљивој судбини посве наравно, — показао многе противности и мијене. Од природе је у себи имао многе и велике страсти, али најјача је била страст, којом се он с другима отимао о првенство. То се јасно види из причица из његова дјетињства. Једанпут га је неко код рвања јако гњечио. Да не би пао, примакне он прсте својега противника к својим устима, и био би му руке прегризао. Онај, што га је зграбио, пусти и каже: „Ти гризеш, Алкибијаде, као жене!“ „Не, не“, одговори он — „већ као лавови!“ Једанпут се још као мали дјечак на цести коцкао. Баш је на њему био ред, да коцку баци, ал ето ти кола са теретом. Он дакле кочијашу најприје каже, да причека, јер су коцке баш падале у коловоз. Али онај у својој отреситости, није хтио да слуша, већ је гонио напријед. Сад се остали дјечаци раставе, но Алкибијад падне ничице пред кола и испруживши се каже: тако, сад нек претјера, ако хоће. Онај се човјек уплаши и тргне кола натраг, а они, који су то видјели, протрну и вичући згрну се око њега. — Кад је дошао до учења, слушао је своје друге учитеље, како пристоји, само је од свирања бјежао, што је тобоже непристојно и просто. Јер гудало и ударање у лиру ни мало не квари ни држања ни обличја, које честиту човјеку доликује; но кад се човјек надме и у свиралу свира, онда га и његови најбољи пријатељи једва некако могу препознати. А к томе лира ономе, који у њу удара, прати ријеч и пјесму; но свирала свакому затвара и заграђује уста па му одузима и његов глас и говор. „Нека дакле“, — каже, — „у свиралу свирају млади Тебанци, јер они се не знају разговарати! Али нама је Атењанима, како наши оци веле, Атена владарица и Аполон бог отаца; она је бацила свиралу, а он је са свирача још и кожу згулио!“ Овако је Алкибијад пола у шали пола у збиљи говорио те се и сам свирања оканио и још је и друге одвратио. Јер брзо се међу младеж разнио глас: право има Алкибијад, што не мари за свирање и што се руга онима, који то уче. И тако је из пристојних забава свирање у свиралу сасвим испало те је посвема остало презрено.

3. Међу погрдама Антифоновим забиљежена је и та, да је Алкибијад као дјечак од своје куће утекао к једноме својему љубавнику Демократу. Арифрон га је хтио да да огласити, али Перикле на то није пристао, већ рече: „Ако је дјечак мртав, сазнат ће се кроз оглас само за један дан прије; а ако је жив, бит ће свега свога вијека изгубљен човјек!“ Антифон приповиједа и то, да је Алкибијад у Сибуртијеву рвалишту једнога свога слигу дрветом ударио и убио. Али оваким вијестима ваљада није вриједно вјеровати, кад је човјек сам признао, да његове погрде потјечу из непријатељства.

4. Већ су се многи одлични људи око њега сакупљали и њега пратили. Код већине се јасно видјело, да су се од сјаја његове младеначке љепоте нашли у чуду и да су га зато миловали. Но Сократова је љубав била велико свједочанство врсноћи и даровитости тога дјечака. Сократ је видио, да се та даровитост у Алкибијадовој спољашности очитује и из ње јасно избија. Он се истина бојао богаства, части и мноштва људи из града и са села и из савезничких држава, који су Алкибијада ласкањем и љубазним сусретањем напријед освајали. Али опет је он био човјек, који га је чувао и надгледао као биљку у цвијету, која исти свој цвијет може да изгуби и угине. Та никога није судбина тако званим благом живота споља тако оградила и затворила, да га не би филозофија могла ранити и слободоумне и оштре ријечи дирнути. Алкибијад је одмах из првине био размажен и његови су га штоватељи од свакуд пријечили, да не би чуо опомене и одгоје. Но он је по својој даровитости опет Сократа схватио и њему се препустио, а овамо своје богате и угледне штоватеље одбијао. У брзо је њега узео за добра пријатеља те је послушао ријечи љубавника, који се није јагмио за немужевним ужитком ни за миловањем и загрљајем, већ је трулеж његове душе истраживао и празну и безумну охолост притискивао и тако

„шћећурио се пјетлић као роб и сад
сам спусти крила!“

И заиста му се Сократово поступање учини као помоћ богова за његу и спас младежи. Зато је сам себе мало цијенио, а овамо се тому човјеку удиљавао, који је својом љубажљивости у њему будио љубав, а својом врлином страхопочитање. И тако је он, „слика и прилика љубави“, како вели Платон, не знајући ни сам како, Сократу љубав враћао те се сав свијет чудио гледајући, како он са Сократом руча, с њим се рвеи с њиме под једним шатором станује. Прама својим другим штоватељима био је непријазан и осорљив, а прама некојима се владао баш сасвим охоло као на пр. прама Аниту, сину Атемионову. И тај је наиме баш јако волио Алкибијада па кад је некоје странце гостио, звао је и њега на част. Но он одбије позив, напије се код куће са својим пријатељима па ће к Аниту и од њега учинити причу и подсмијех. Он стане на врата дворане па како је видио столове пуне сребрних и златних чаша, заповједи својим момцима, да узму од њих половицу и да је носе к његовој кући; унићи није хтио, већ само то учини и отиде. На то су се гости почели љутити и говорити, како се Алкибијад обијесно и безобразно прама Аниту понио. „Та то је уљудно и умиљато“, — каже Анит, — „јер он је смио све то узети, а ево нам је оставио половицу!“

5. Тако је радио и са својим другим љубавницима, само не с једним метеком. То је, кажу, био човјек, који није имао много имутка, ал је све своје продао и новце, што је зато добио, око 100 статера, носио к Алкибијаду и молио га, да их узме. Алкибијад се насмије и од весеља га позове на објед. Пошто га је пријазно погостио, врати му његове новце и још му заповједи, да сјутрадан закупнике јавних даћа у цијенама надбија и да сам нуди закупнину. Човјек се стао изговарати, да закупнина износи много талената; но Алкибијад му се запријети, да ће гаишибати, ако то не ће да чини; јер и он је случајно од своје стране закупнике имао на зубу. Сјутрадан дакле рано рође онај метек (кмет) на тржиште и понуди код продаје један таленат више. На то су га закупници салијетали и срдито искали, да каже јамца по имену мислећи, да га он не може да нађе. Овај се човјек узврдао и хтио је да узмиче, но Алкибијад , који је стајао са стране, почне архонтима довикивати: „Запишите мене! мој је пријатељ, ја јамчим!“ Кад то чуше закупници, сасвим се збунише. Јер они су биливикли, да свагда другом закупнином намирују прву, а сад су видјели, да се не могу из неприлике ископати. Они дакле тога човјека почну молити и митити. Но Алкибијад није допуштао, да узме мање од талента; а кад су му и то давали, каже му, да новце узме и да одустане. И тако је њему помогао.

6. Соктратова је љубав имала многих и великих противника, али је опет обично Алкибијада свладавала. Његове су се ријечи даровитога младића примале и у срце га дирале, паче на плач тјерале. Но кад и кад се он и ласкавцима препуштао, који су му свакојаке забаве подметали, и он је Соктрата избјегавао, а овај га је ловио сасвим као бјегунца. Јер он се само Соктрата стидио и бојао, а за друге није марио. Бар је Клеанте говорио: он свога љубимца чврсто држи за уши, а други га љубавници за свашта хватају, што он не дира, за трбух, стид и грло. Алкибијад се заиста и на забаве лако дао завести. Ову сумњу подстичевећ то, што је Тукидид говорио „о тјелесном безакоњу у његову животу“. Но они, који су Алкибијада кварили, опет су га више хватали за његово частољубље и његову таштину. Они су га у невријеме уплитали у велике потхвате увјеравајући га: он ће, док се почне јавним пословима бавити, не само остале војводе и вође народа одмах засјенити, него ће и Периклову моћ и углед његов у Грчкој надмашити. Као што дакле жељезо у огњу омекша и опет у хладној води отврдне и своје дијелове у себи скупи, тако је било и с Алкибијадом. Он је био скроз на скроз размажен и распуштен, но кад га је год Сократ ухватио, скучио би га говором и понизујући га наводио би га на чедност и попуштање тиме, што му је доказивао, колико он у врлини заостаје и како је насавршен.

7. Растајући се с дјечачком доби, дође к једноме учитељу и заиште хомерску књигу. Кад учитељ рече, да нема ништа од Хомера, даде му ћушку и отиде. Кад један рече, да има Хомера, којега је сам поправио, каже: „Па ти учиш азбуку, кад умијеш Хомера да исправљаш? За ти не учиш одрасле“? Желећи, да би се састао с Периклом, дође пред његову кућу. Кад је чуо, да Перикле нема времена, јер проучава рачун, што ће га Атењанима давати, отиде Алкибијад говорећи: „Не би ли било боље, кад би он размишљао, како Атењанима не ће давати рачуна“? — Још као младић ишао је на војску у Потидеју и ту му је Сократ био друг у шатору и у биткама. Кад је дошло до крвава боја, држаше се обадвојица јуначки, но Алкибијад би рањен; а Сократ стане преда њ, да га брани, и тако баш очевидно спасе не само њега, већ и његово оружје. Сад би по правди и правици награда за храброст имала да припадне Сократу. Но војводе су очевидно настојале, да би то одликовање допало Алкибијаду већ ради његова угледа — и Сократ, који је желио, да би се његово частољубље у дичним дјелима повећало, први је за њега свједочио и молио, да се њему даје вијенац и сјајно оружје. Онда, у бици код Делије, гдје су Атењани бјегали, имао је Алкибијад коња, а Сократ је с неколицином узмицао пјешице. Кад га је Алкибијад опазио, није пројурио, већ га је отпратио и од непријатеља штитио, који су у својој навалимноге посмицали. Него то се догодило доцније.

8. Калијин отац Хипоник уживао је са свога богатства и племства велик углед и велику моћ. Њему даде Алкибијад — ћушку. Узрок није била нити љутина нити каква размирица, већ шала, за коју се са својим пријатељима био договорио. Та се безобразност у граду разгласила те је наравно сав свијет био огорчен. Сјутрадан рано у јутру стајао је Алкибијад пред Хипониковом кућом, — покуца, — униде к њему унутра, свуче кабаницу, предајући му се сам с молбом, да га шиба и казни. Но овај му опрости и пусти своју срдњу, а послије га узме својој кћери Хипарети за женика. Некоји кажу, да није Хипоник, већ његов син Калија Алкибијаду дао Хипарету и к томе 10 талената, а послије, кад је она родила, измамио је Алкибијад опет других десет талената, јер је тобоже тако углављено, ако буде дјеце. Бојећи се лукавства дође Калија пред народ, да му оставља и своје новце и своју кућу, „ако би му се догодило, да умре без потомства“. Хипарета је била уредна жена, која је својега човјека вољела. Зато ју је у њезину браку жалостило, што је он опћио са страним и градским блудницама — и она остави његову кућу и отиде к своме брату. Но Алкибијад за то није марио, већ је даље распуштено живио, и зато је она морала да архонту преда тужбу због раставе, али не кроз друге, већ она сама главом. Кад је дакле дошла, да то по закону учини, ето ти мог Алкибијада! Он је зграби и однесе је посред тржишта кући и нико се није усудио, да му стане на пут и да је отме. Она доиста остане код њега до смрти, а умрла је послије кратка времена, кад је Алкибијад отпловио у Ефез. Него то се ни пошто није узело за незаконито и нечовјечно насиље; јер и закон, рекао бих, баш зато жену, која иште раставу, зове пред јавност, да би човјек добио прилику, да он дође и да је суздржи.

9. Алкибијад је имао пса и по величини и по љепоти дивна, којега је случајно био купио за 70 мина. Он му осијече реп, који је био веома лијеп. Његови су га другови укоравали говорећи: сав се свијет ради његова пса љути и њега самога грди. Он се тому насмије и рече: „Дакле се догађа, што ја желим? Јер ја желим, да Атењани о томе брбљају, да не би шта горега о мени говорили!“

Извор

• Plutarh 1892. Plutarhovi izabrani životopisi znamenitih Grka i Rimljana. Dio prvi. Prevod prof. Stjepana Senca. Zagreb: Naklada »Matice Hrvatske«, str. 130-69