Ој, младости, најмилије доба
Ој, Примишље, село умиљато,
Момци сребро а ђевојке злато.
Ој, Примишље, измеђ’ двије воде,
У теби су цуре к’о јагоде.
Чија кола иду преко поља? 5
Којби врани — то су Примишљани.
Волим млада гледат’ коња врана
И на њему мојега драгана.
Питају ме из кога сам села:
Из камена ружица румена, 10
Вита јела с кордунашких брда,
Проја ме је отхранила тврда.
Мене мама зове од оваца:
„На ти проје, мило јање моје.“
А ја слушам, срце не да мира, 15
Откуд драги на двојнице свира.
Вјетар дува, копито се чује
Кад мој драги коња пројахује.
Срце ми се у њедрима тресе
Кад му вјетар размахује ресе; 20
Кад на вјетру грива му вијори,
У мом срцу ватра се разгори.
Момак кремен а ђевојка стијена,
Од камена мекша је рођена;
Ал’ уз стијену, кад је љубав права, 25
К’о перје се камен размекшава.
Нема ватре без церових дрва,
Ни љубави као што је прва.
Лишће пада и нестаје цвијећа,
Срце куца и на њу ме сјећа. 30
Неке цуре дукати удају,
Ја сирота, мене ће љепота.
Не мећу се дукати на цвијеће,
Већ на смеће које нико неће.
Сви ми веле да сам ја малена, 35
Ја сам моме драгом до рамена.
Малена сам а дика је већа,
Волимо се година је трећа.
Ја малена али сам ватрена,
Благо оном чија будем жена. 40
Моме лицу не треба помаде,
Само једна чаша воде ладне,
Нијесам лијепа, нијесам ни богата,
Ал’ ми кажу да сам умиљата.
Милан ми је име најмилије, 45
Можда зато што је моје злато.
Уста љубе што им се намане,
Срце неће него своје цвијеће.
Ни мој драги нема своје маме,
Сироче се савило уза ме. 50
Свака лола оре на два вола,
Моја дика на четири бика.
Удаћу се ал’ на јесен нећу,
Већ на другу па било за слугу.
Прели драги, а прелићу и ја, 55
Ја сам твоја па више ничија.
Моја драга мало дурновита,
Мене воли ал’ је поносита.
Још је моја не додирну рука,
То је тешка на срдашцу мука. 60
О мој бабо, продавај волове,
Па ми спремај прошњу и сватове.
Ој младости, најмилије доба,
Кад би могла трајати до гроба.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
