[Ој, баснице, по богу сестрице]
Ој, баснице, по богу сестрице,
ти не запињи за ме,
ни за моје скуте ни рукаве,
ни за земљу, ни за небо,
ни за гору, ни за воду,
ни за моју кућну подумијенту,
већ за (Мехмедов) ум и памет.
Сунце отпочину за једну гору,
сунце не отпочину за једну гору,
већ сунце отпочину за двије горе,
сунце не отпочину за двије горе,
већ сунце отпочину за три горе, (...),
кад ал’ за деветом гором сједи чемерни (Мехмед),
на чемерном стоцу, на пакленом ступцу:
крвљу бљује, а ногама о земљу туче.
Отуд иду свати деветери,
па питају чемерног (Мехмеда):
- Ој, бога ти, чемерни (Мехмеде),
што ћеш ти ту, на чемерном стоцу,
на пакленом ступцу;
те крвљу бљујеш,
а ногама о земљу тучеш?
Онда вели чемерни (Мехмед):
- Увела ме лијепа ђевојка (Фатима)
у троје брди, у четвере нити,
и рекла ми: „Да бог да, не мого проговорити,
ни с кумом, ни с другом,
ни с оцем, ни с мајком,
ни с братом, ни сестром,
докле не дош’о до мене бијеле и румене,
па с мном три бесједе проговорио.
Да бог да, црко, пук’о,
док мени не дош’о!“
Ујутру кад се појави сунце
Ђурђев данче, мој лијепи данче,
помози ми, молим ти се,
окренути мога предрагог и прелијепог (Мехмеда).
Жарко сунце на небу, изађи,
и пријеђи стотину планина,
и три стотин’ и више врхова,
па обасјај моје б’јеле дворе,
и (Мехмеда) мога предрагога,
и нас двоје у меку душеку.
(200, с. 119)
