Алекса Шантић

Ја знам, снови моји нису пуста варка:
Твоје ране тебе забољеће теже,
И шикнуће кључ твоје крви свјеже,
И вихором мука пробудићеш Марка...

Све до кости тврде оструге жељезне
Разгрепшће ти месо. Нека! Љут и опор
Тако само и ти синућеш на отпор,
Кô лав када силан у освети грезне.

И врата слободи смрт велика, једном,
Отвориће теби својом руком ледном -
Твоја зора биће пурпур твоје ране...

Сада ћутиш мутно, као облак они...
Но ја знам, тај облак што га бура гони
Најзад својим крепким громовима плане...