Ох
| Ох! Писац: Јован Илић |
Ох!
ОХ!
Кажи мени, дивна селе!
Окле ли си, од кога ли града?
Како с' зовеш по имену млада?
Куда ми те ноне занијеле?
Кажи мени, мој анђеле!
Да л' и другом ти задајеш јада,
Кано мени што зададе сада,
Кад ми прође мимо дворе б'јеле?
По твом лику и по твоме стасу,
Рекао бих, вила си на гласу,
Што зорицу из сна буди клету.
А те очи — црне очи твоје,
Ка да срце понесоше моје,
Тако тужан блудим по свијету!
II
Кажи мени, душо красна!
Гдје си расла? гдје л' су твоји двори?
Да л' на небу, ил' у чарној гори?
Те си тако дивна, милостасна?
О кажи ми, зв'јездо јасна!
Да л' и тамо огњем срце гори?
Да л' и тамо чуда ова твори
Мила твоја р'јечца слаткогласна?
Ил' си анђо, ил' бијела вила,
Немој лутат по свијету сама,
Ходи к мени, голубице мила!
Зли су људи, а зли обичаји,
Спопашће их тама и помама,
Ухватиће тебе у потаји.
III
Ну, како се злато моје см'јеши,
Ко сунашце кад кроз гору сине!
Кано чедо у шикали беши,
Кад га жеља за мајчицом мине!
Амо брже, злато моје, спреши,
Споредницо небесне милине!
Амо спреши, душе не гријеши,
Да ми срце од севда' не гине!
Ах ! гдје ли ћу да се скријем тужан,
Од присјева муње огњевите,
Од погледа моме поносите?
Нав'јек роб ћу твој остати сужан,
Сажали се, драга душо моја —
Заклони ме у њедарца своја!
IV
О љубави, рајска пријатности!
љубави, искро огња жива!
Има л' игдје оваке сладости,
Кано моја голубица сива?
Срце моје плива у радости,
Ко сунашце што по небу плива!
Што ја већма гинем од милости,
То ми она све милија бива!
Не знам како — али чим је виђе',
Учини ми с', ка да с неба сиђе,
Кано да ми у срце униђе.
Њено лице румено и б'јело,
Ведро чело, бистро и весело,
Мени младом памет занијело !
V
Ах ! да су ми крида соколова,
Да се винем под небо високо,
Да с' наслушам анђелских гласова,
Да ја видим што не видје око.
Да с' нагледам тих рајских цвјетова,
Па да кликнем кано сиви соко:
»Ам'дер, круно Божјег благослова!
Амо, злато моје милооко!
На част св'јету сва љепота мајска,
Овдје в'јенац за тебе се вије,
Гдје је вјечна слава обасјала!
Ту ми цвјетај, кб ружица рајска,
Јера слике на земљици није,
Која би се с тобом поравнала!«
VI
Лети, лети, пјесмо моја мила,
Глас твој нек се до неба извија!
Носи жељу на љубавна крила,
Да си драгој слађа и милија!
Ја каква је, жалосна не била!
Кад је видјех — сунце ме огрија!
Та љепша је него б'јела вила,
Него алем драги кад засија.
Оно око — око соколово,
Оно грло — грло лабудово,
Она уста — ах, жељице драга!
Сам анђелак да с неба заблиста,
И небеса да с' отворе иста,
Не би љепшег ја видио блага!
VII
Залуд вила у гори поп'јева,
Када она гласом зажубори!
Сунце јарко љепотом огр'јева,
Ал' Бог у њој сунце љепше створи!
Муња иста из очи јој с'јева,
Огањ живи у грудима гори,
Зора јој се на лицу осм'јева,
Из уста јој сама љубав збори!
Па како је стаса умиљата,
Кано да је низом унизата,
Од бисера и од суха злата!
О, када бих тако сретан био,
Кад бих само пољубит је смио,
Чини ми се смрт бих надживио!
VIII
Ај, ви б'јеле из горице виле,
Гдје сте јако на криоца лака?
Слатки поглед драге моје миле,
Устр'јели ме слаба и нејака!
Амо брже, у јаду не биле!
Понесите биља свакојака.
Чаролиске ви удвојте силе,
Те видајте рањена јунака.
Хабер дајте по ц'јеломе св'јету,
Стражу став'те на све четир' стране,
Да вас како чин'ма не омане !
Ухватите утворицу клету,
Метните ме на њезино крило,
Чини ми се лакше би ми било!
IX
Што ћу тужан ја чинити сада,
Гдје ми драга одзива не даје?
Устр'јели ме стр'јелом изненада,
Па се чини, кб да и не хаје!
Ал' је драга аџамија млада,
Можда љубав моју не познаје;
А можда се другом коме нада,
Па се мени смије из потаје?
Ако љубав моју не познаје,
И то врј'еме за дуго не траје,
И она ће знат за миловање!
Ако ли се другом коме нада,
Зан'јемила од тешкијех јада,
Убило је моје уздисање.
X
Драга моја, срце из њедара!
А што си се расрдила на ме?
Да ли ми те мајка твоја кара,
Те не мариш и не хајеш за ме?
Ако ми те мајка твоја кара,
Бјежи, душо, ти код моје маме!
Лјепог ти је наспремала дара,
Слатке смокве и неранџе саме.
А ја сам ти мјесто учинио,
Насред срца пр'јесто саградио,
И ружичним в'јенцем окитио.
Испод в'јенца питомих ружица
Да се дичиш као преходница,
Ко поносна стамболска царица!
XI
Да ли ми је, кано штоно није!
Да сам, Бог до, низа од дуката,
Да се вијем, ко што с' ђердан вије,
Драга моја, око твога врата!
Да ли ми је, кано штоно није!
Да сам бурма од сухога злата,
Да ти с' вијем, ко што с' мерџан вије,
Испод лакта, гдје с' ручица хвата!
Ах! да ми је, кано штоно није,
Да сам лептир крила шареније',
Оли голуб, што с' под небо крије —
На крилу б' ти љето љетовао,
У њедрима зиму зимовао,
На уснама вијек вјековао!
XII
Да знаш, драга, како срце горе,
А са твога лица бијелога,
Ти би твоје оставила дворе,
Па до двора дошетала б' мога!
Да знаш, драга, како стр'јеле море,
А са твога ока пламенога,
Сваког јутра прије б'јеле зоре
Ти би драгог походила свога!
И ја б' чуо слатке р'јечи твоје :
»Болуј, драги, ал' немој умр'јети,
Ја ћу теби понуде дон'јети:
Трњинице — црне очи моје,
Јагодице — на лицу узреле,
Поморанџе — двије дојке б'јеле!«
XIII
Чујеш, драга, чујеш, злато моје!
Ти не буди врло поносита,
И ако је б'јело лице твоје
Господскога соја племенита!
Чујеш, драга, чујеш, злато моје!
Ти не буди плаха ни срдита,
И ако су црне очи твоје
Потајница муња огњевита!
Већ ми буди питома и блага,
Јер ће тужан данак осванути,
Кад ће младост твоја увенути!
Ако ли ми не вјерујеш, драга,
Ти погледај како цвијет вене,
Па пожали и себе и мене!
XIV
Ох, жалост је мени превелика,
Гдје не могу срцу одољети!
Са њенога вилинскога лика
Морам јадан пре смрти умр'јети!
Ал' кад мр'јет је суђено меника,
Волим једном, нег' вазда мријети!
Барем ће ме ожалити дика,
Од мог гроба неће с' понијети.
Гробак ће ми цв'јећем посипати,
Сузама га росним заљевати,
Свога драгог име спомињати.
Тужна мисли, мој варљиви наде!
Ко зна, на ког мисли она саде,
А за мене можда и не знаде!
XV
Да си, драга, румена ружица,
Ласно бих се тобом закитио;
Да си златна у води рибица,
А ја бих те јунак уловио.
Ал' мајкина ти си мезимица,
Па ја не знам што бих учинио!
Да превијам кано ластавица,
Не бих тебе с мајком раставио.
Ал' ћу чинит чини свакојаке,
Покренућу зв'језде и облаке,
Учинићу што сам наумио.
Још ћу набрат траве од помаме,
Мамићу те, док не пођеш за ме,
Ма да бих се јунак помамио!
Напомене
уреди- Ова песма издата у: Испевано 1848 ; Песме 1858; I рукопис ; Дахире, С. К. Задруга књ. 17; Српски Преглед 1895, бр. 1 само V сонет.
Извори
уреди- Јован Илић: Целокупна дела, страна 45 - 54 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.
|