Осман Алајбег
Кад се жени Осман Алајбеже,
Сам бег себи просио дивојку,
И сам себи свате покупио,
И сам себи у сватове пође
Од Лијевна Книну бијелому. 5
Здраво свати дошли до дивојке,
И здраво се натраг повратили.
Кад су били на сред поља равна,
Адет таки био у Турака,
Ђувегија на муштулук мајци. 10
Бег поћера косата алата,
И гони га к Ливну бијелому,
Доћера га граду на капију,
Дофати га ногом и острогом
На капији од бијела града, 15
Добар њему на кукове паде,
И калдрмом кроз град полетио.
Како лети помаман алате,
Из калдрме мермер изваљује,
Око пута прошће обаљује. 20
Гледају га с пенџера дивојке,
Злате Ајку с пенџера дозива:
„О Ајкуно, драга друго моја:
„Вид' де, драга, нашег' Алајбега,
„И под њиме помамна алата, 25
„Од како је Ливно постануло,
„'Ваки јунак није долазио,
„Ни кроз њега коња прогонио,
„Ка' је данас Осман Алајбеже.“
Бег доћера до куле алата, 30
У авлију коња угонио;
Кад доћера на поли авлије,
Он потеже кратке џевердане,
Пукоше му до два џевердана,
Одпукоше на кули мужари, 35
Дрмнуше му авлијнске лубарде:
То ј' муштулук Осман Алајбега.
Из куле му излетила мајка,
Изнесе му бошчалук хаљине,
Све од свиле гаће и кошуљу, 40
И ту мати сина даровати.
Алајбег се натраг повратио,
На по града сватове сретио,
И кроз град се с њима повратио,
Уведе их у своју авлију. 45
Кад бег био на поли авлије,
Он одсиде косата алата,
На ункеш му кајас наметнуо,
Одби коња уз авлију билу,
Сам се алат по авлији вода. 50
Бег полети дјоги и дивојци,
Уфатио ђогу под Златијом,
Води коња кули до мостова.
Кад довео под кулске мостове,
Уставио пеливан ђогата, 55
Фата Злату за бијелу руку,
Да ће липу са коња скинути.
Ал' допаде царева делија,
Млад делија царев пашалија,
У руци му катал ферман били, 60
И даде га Осман Алајбегу.
Кад бег виђа царева фермана,
Липу врати на ђогата Злату,
Царски ферман беже отворио,
Па он штије царева фермана, 65
Што цар бегу у ферману пише:
„Син посинак, Осман Алајбеже!
„У ком сату катал ферман примиш,
„У том јаши д обра коња свога,
„Брже купи Босну племениту, 70
„Ништа мање нег' тријест хиљада,
„И води је камену Отину,
„Под Отина и под Каменицу,
„Јер је мени мука додијала
„Од све седам баш нимачких краља, 75
„Све седам је ударило на ме,
„Па три бију камена Отина,
„Ал четири билу Каменицу,
„И оба ми освојили града,
„Брже с Босном да си код Отина!“ 80
Све Алајбег катал ферман штије,
Ферман гледа, а Злату погледа.
Липа знала илум проучити,
Књигу штила у бега гледала.
Кад бег ферман добро проучио, 85
Онда Злату са коња снимио,
И носи је уз кулске мостове,
Липу Злату на десној мишици,
Изнесе је на врх куле биле,
И врже је у горње чардаке, 90
Липу Злату под срчу пенџера.
А бег оде натраг из одаје,
Иде беже низ кулу камену,
Нећи с Златом диванити ричи,
Ван он дође на огњиште мајци, 95
Па је старој мајци говорио:
„О старице, мила моја мајко!
„Свитуј мене, што ћу учинити?
„Ево мени катал ферман дође
„Од нашега цара честитога: 100
„У ком сату катал ферман примим,
„Да покупим Босну племениту,
„Ништа мање ван тријест хиљада,
„Да је водим камену Отину,
„Под Отина и под Каменицу, 105
„Јер да му је мука додијала
„Баш од седам тих нимачких краља,
„Да су краљи на њег' ударили,
„И три бију камена Отина,
„Ал четири билу Каменицу, 110
„И оба му освојили града.
„Сад ме свитуј, мила моја мајко!
„Хоћу-л' поћи ал' ћу преноћити.“
Мати, вели, сину говорила:
„Алајбеже, моје дите драго! 115
„Ако 'ш своје послушати мајке,
„Неостављај нељубљене Злате,
„Ноћ преноћи, мореш подранити,
„И лахко ћеш Босну покупити.“
Ту је беже послушао мајке, 120
И он иде у своју авлију,
У авлију тад међу сватове.
Шенлук чине свати по авлији,
Бег их води у кулу камену,
И с сватови сједе вечерати. 125
Кад сватови вечер вечерали,
По вечери јацију клањали.
Тад пођоше они у ложницу,
Поведоше бега и Златију,
Саведоше у авлат-одају, 130
Пак ти бегу столац подмакоше,
Беже сиде на стоца послонца.
К њему приђе Златија дивојка,
И разправља Осман Алајбега:
С ногу скида чизме и калчине, 135
Разпасује ковче на чакширах,
Одриши му учкур од чакшира,
С њега скиде црљене чакшире,
Повади му пушке иза паса,
И одпаса мукадин од паса, 140
Одапе му срмали свилаје,
С њега скиде токе и доламу,
Пака свуче пуца и јечерму,
И скиде му јелек антерије,
Од главе му одмотава пошу, 145
Скиде с главе феса стамбулскога.
Кад је Злате бега разправила,
На њем ништа није оставила,
Ван од свиле гаће и кошуљу.
Бег се диже, липа Злата сиде, 150
Бег Златију липо разправио:
С ногу скида крзи јемелије,
Пак он свлачи мекане чарапе,
Одпаса још срмали колана,
На којем су дви плоче од злата, 155
Са ње скида саду антерију,
Од врата јој одапе гердане,
С липе Злате седам герданова:
Два јој била од бисера била,
Два гердана црљеног' мерџана, 160
Два гердана каранфила црна,
Гердан један од жутих цекина.
Из ушију извади менђуше,
А с руку јој скида белензуке,
А са главе феса стамбулскога. 165
Кад бег липу разправио Злату,
На њој ништа није оставио,
Ван на Злати ситну сачмалију,
Која но је златом насачмата,
А од паса свилом ушипката, 170
Под кошуљом гаће од мусура,
До колина куном подставите.
Кад бег тако разправи дивојку,
Леже беже на мехка душека,
И код њега лијепа Златија, 175
Покрише их свиленим јорганом,
Па одоше куми и дивери,
Одајина затворише врата.
Код њих гори видилица свића,
Скупа лежи беже и Златија, 180
Скупа леже већ како им драго.
Док је први пивац запивао,
Сан Златију липу преварио.
Алајбег се на ноге скочио,
Како ј' први пивац запивао. 185
Буди Злату ту своју госпоју:
„Устај, Злате, билогрла љубо!
„Подаји ми војничке хаљине.“
Злате скочи, конда нележаше,
И отвара сандукли сепета, 190
Вади бегу војничке хаљине:
Све од свиле гаће и кошуљу,
Извади му меневиж чакшире
Од велике чохе венедичке,
На чакширах ковче ђимишље, 195
Од ђумиша па су позлатите.
Крајем ковча решма оплетена,
А на решми од срме синџири,
На синџирих на алку талири,
Па му вади мекане калчине, 200
На калчине чижме до колина.
Вади Злате, бег облачи на се.
Извади му јелек антерију;
И извади пуца и јечерму,
И извади токе и доламу, 205
Вади Злате, бег облачи на се.
Извади му биле подпошаје,
И извади мукадина паса,
И извади два пара пушака,
Дви данице и два џевердана, 210
Данице му златом оковане,
Џевердани сребром навезени,
И извади јатагана крива,
Уши су му од фиљева зуба,
А крње му од злата лимови: 215
Вади Злата, а бег меће на се.
Извади му срмали свилаје,
И извади дугнали малвуту,
Пак извади феса стамбулскога,
На коме је девет челенака, 220
Свака му је од девет дирека,
И девето крило позлаћено,
Које но је на бурму сковато,
Па се крило на чекрк окреће,
И удара о челенке златне, 225
Стоји јека златних челенака,
Стоји цика крила позлаћена.
Извади му стамбулију пошу,
Вади Злате, а бег меће на се.
Кад се беже добро оправио, 230
Дуг самурли ћурак огрнуо,
И бријетку ћорду припасао,
Дуг бојали чибук запалио,
Па он шеће по својој одаји,
Ричи с својом недивани Златом. 235
Гледа њега Златија госпоја,
Гледа липа и уздише јако,
Како шеће Осман Алајбеже,
Како шеће, како-л' плећма креће,
А с Златијом да дивани неће. 240
Бег одаји отворио врата,
И он иде низ кулу камену,
Нећи с Златом ричи диванити.
Кад бег сађе у своју авлију,
Грлом викну ко кад јелен рикну: 245
„Ај на ноге, Селим барјактару!
„Брже дижи тридесет делија,
„И мојијех све седам нефера,
„Неостави ходобаше Тале!“
И сеизу говорио свому: 250
„Брже мога сигурај дората!“
Докле Селим дигнуо делије,
И делије коње направиле,
И сеиз му дору сигурао,
И извео на авлију билу, 255
У то доба Осман Алајбеже,
И посиде на дората свога,
Изађе му остариа мајка,
И Златија прикладна госпоја,
Оне прате Осман Алајбега, 260
Липа Злата баш до кулских врата,
Стара мати до полак авлије.
Бег до врата доћера дората,
И натраг га кроз авлију врати,
Па он вели својој старој мајки: 265
„О старице, мила мајко моја!
„Ја одлазим на цареву војску,
„Ето теби куле и авлије,
„Изпод куле триста кмета мојих,
„Сваког мореш с пенџера зовнути, 270
„Који ће ти измет учинити.
„И нек да знаш, мила моја мајко!
„Док ми чујеш на рамену главу,
„Теби даље пута није, мајко,
„Даљег пута од авлијнских врата. 275
„И чујеш-ли, ти Златијо љубо!
„Док ми чујеш на рамену главу,
„Ти овога Осман Алајбега,
„Пута т' није из куле камене
„Даље, Злате, од кулског пенџера.“ 280
И матери онда говорио:
„Алали ми, мила моја мајко!
„Сад алали, што си ме родила,
„И нејака мликом задојила,
„И до коња добра дохранила.“ 285
Онда мати сину говорила:
„Алал усум, дите моје драго!
„Ајде сине у сто добрих часа,
„Душманин ти под ногама био
„Ка' твом' дори чавли под плочами, 290
„Сикла теби на мегдану ћорда,
„А добар ти примицао доре,
„Ни десна ти несустала рука,
„И сад ајде у сто добрих часа!“
То му рече. Од ње бег потече, 295
Из авлије изћера дорина,
Па кроз Ливно коња проћерао,
Пред њим гони Селим барјактаре,
Пред њим гони косата алата,
И он носи од рата барјака, 300
И за бегом тридесет делија,
И бегових све седам нефера,
За нефери ходобаша Тале.
Оде беже низ Босну поносну,
Купи војску све до Сарајева: 305
Ђе је девет, полази све девет,
А ђе један, ту иде и један.
Кад је дошо шехер Сарајеву,
И силну је војску сакупио,
Па је војску на перо узео, 310
Колико је војске сакупио,
Има Босне тридесет хиљада.
Ту с њом био три бијела дана,
Док је мало војска починула,
И диже је Осман Алајбеже, 315
Води војску камену Отину,
Под Отина и под Каменицу,
Све дан по дан он к Отину дође.
Кад дошао на поље широко,
Под Отином под бијелим градом, 320
Ал' све поље војска притиснула,
Изашло је тридесет везира,
Свак извео по тријест хиљада,
Цар извео, ни броја се незна.
На сред поља шатор разапео, 325
Под шатором царе сједи туте,
С њиме сједи тридесет везира
И остале паше и забити.
Кад Алајбег чадор угледао,
Онда ј' своју војску сакупио, 330
Па је беже војски говорио:
„Чујеш мене, Босно племенита!
„Видите-ли на сред поља равна,
„Оно ј' шатор Мурат Сулејмана,
„А нашега цара великога. 335
„Сад коњика по два напоредо,
„А ви, пишци, по три напоредо,
„Два пивајте, а два одпивајте,
„Два пуцајте, а два набијајте
„Крај шатора Мурат Сулејмана. 340
„Док је моје на рамену главе,
„Небојте се глади ни голоте,
„Цар ће дати, јер имаде одклен.“
Босна њега липо послушала:
Сташ коњика по два напоредо, 345
А пишака по три напоредо.
Напред беже поћеро дората,
Пред њиме је Селим барјактару,
За њим Босне тридесет хиљада.
Води војску цареву чадору, 350
И проведе војску крај чадора.
Рахат Босна, више се неморе:
Два пивају, а два одпивају,
Два пуцају, а два набијају.
Гледа царе изпод свог' чадора, 355
Па велиде Мурат Сулејмане:
„Чујете-ли, паше и везири!
„Што вас сађе у поље широко,
„Сваки сведе тридесет хиљада,
„Ал' никаква неби рахат војска, 360
„Ка' ј' овога Осман Алајбега.“
Бег изведе сад на поље војску,
И сву врже војску у параду,
Па је својој Босни говорио:
„Сад ми с миром у паради стојте, 365
„А ја идем цару честитому
„Рапорт дати и таин искати.“
Босна њега липо послушала,
И све с миром у паради стала.
Бег окрену цареву чадору, 370
Собом нећи никога узети
Ван Селима, свога барјактара,
Пред њим носи од рата барјака.
Доћераше коње до чадора,
Код чадора коње одсидоше, 375
Селим барјак у земљу удрио
Пред чадором цара господина.
А Алајбег дору одсиднуо,
Селим му је коња прифатио,
Оба коња крај барјака вода, 380
А бег цару под чадор отиђе,
Под чизмама и под острогама,
Под калпаком и под бритком ћордом,
Рапорт даде цару господину,
Да је свео тридесет хиљада, 385
И да војски царе таин даде.
Ал' цар, вели, њему говорио,
Код себе му мисто намистио:
„Дела, дите, сједи код менека,
„У мене је доста тефтедара, 390
„Који ће ти таин подилити,
„И сву Босну у ред поставити.“
Ал' велиде Осман Алајбеже:
„Чујеш-ли ме, царе господине!
„Кад сам сио на дората свога, 395
„Ја сам намах богу виру дао,
„Да таина нико дилит неће
,Осим мене и моје деснице."
Цар му даде девет тефтедара,
И таина колико је триба: 400
На јунака по три оке меса,
И четири хлеба бијелога,
Сваком' коњу девет ока јечма,
Све одило, што је војски триба.
Кад све диже Осман Алајбеже, 405
И он иде Босни племенитој,
Па је Босну био подмирио,
И сву липо војску заодио,
И таин јој право подилио,
И Босни је беже говорио: 410
„Чујеш мене, Босно племенита!
„Да ком' нисам криво учинио,
„И таина њему мало дао?
„Ако ј' кому криво учињено,
„Нек изађе па нек ми се јави, 415
„Имам оклен, ја ћу изправити."
Ал' му Босна сва у грло викну:
„Нека, нека, милом' богу фалу,
„И нашему Осман Алајбегу!
„Ми имамо добра господара, 420
„Свакому је право учинио."
Тад бег војску у табор метнуо,
Па он узе Селим барјактара,
И он иде цареву чадору.
До чадора коње доћераше, 425
Селим барјак удри у тратину
Код чадора цара господина,
А под бегом коња прифатио.
Бег одсиде вилена дората,
Па он иде цару под чадора. 430
Ал' кад дошо под чадор бијели,
С ногу снима чизме и калчине,
Одпасује своју бритку ћорду,
С главе скида калпак и челенке,
Бег пред царом на колина паде, 435
На колиних темена чинио.
Кад то виђа царе господине,
Цар се диже, па бегу велиде:
„Ај на ноге, дите Алајбеже!
„Сједи, дите, овде код менека.“ 440
Царе сједе, и беже до њега,
Еглен диван, ал' за дуго нису.
Онда царе бегу говорио,
И узимље мухур-прстен с руке,
Па га даје Осман Алајбегу: 445
„На ти, дите, мухур-прстен с руке,
„Узми војске, колико ти драго,
„И ти 'ш бити серашћер пред војском,
„Па ми ћерај краље из Отина,
„Из Отина и из Каменице.“ 450
Кад то чуо Осман Алајбеже,
Бег, велиде, цару говорио:
„Цар анифе, светачко колино!
„Грихота и гледати у те,
„А камо-ли с тобом диванити. 455
„Нечудим се чуду великому,
„Што је твоја поб'јелила брада,
„Ван што ту је малоумна глава.
„Ево у тебе тридесет везира,
„Сви старији, а сви паметнији, 460
„Па им подај мухур-прстен с руке,
„Кому дадеш, нек серашћер буде,
„Ја млад јесам од дваест година,
„Како би ми мого дати војску?“
Ал' му, вели, царе говорио: 465
„Син, посинак, Осман Алајбеже!
„Брже узми мухур-прстен с руке,
„А и војске, колико ти драго,
„Ти ћеш бити серашћер пред војском,
„Те ми ћерај краље из Отина, 470
„Из Отина и из Каменице.“
Кад то чуо Осман Алајбеже,
Мухур-прстен царски он узео,
И цар му га на прст натакнуо,
И он, вели, цару говорио: 475
„Сад ми подај Ћор везира старог,
„Ћор везира са Анадолије,
„И подај ми Асан-пашу, царе,
„Асан-пашу изпод Рашпе равне,
„Па ујутро, када сване дане, 480
„Ти изиђи пред шатора свога,
„Узми, царе, дурбин од биљура,
„Па га гледај камену Отину,
„Па 'ш видити, што ћ' од мене бити
„И од седам свих нимачких краља. 485
То му рече, од цара скочио,
И бег оде Босни племенитој,
Добро своју сигурао војску,
И Ћор везир своју сигурао,
Асан-паша тридесет хиљада. 490
Кад су сва три војску сигурали,
Па за ноћи под Отин извели,
Чим је бегу зора забилила,
Он на Отин силом ударио.
Дочекали краљи из Отина: 495
Брани њега из Беча цесаре,
С друге стране Московић Михајло,
С треће стране баш прајиски краљу,
Бране града од јутра до мрака,
Ал' је на град Туре навалило, 500
Ка' и слипо да одступи неће.
Грлом виче Московићу краљу:
„Јеси-л', Туре, памет изгубило
„Али си се данас помамило?
„Знаш, да града освојити нећеш, 505
„Док је мене московскога краља.“
Ал' велиде Осман Алајбеже:
„Док је моје на рамену главе,
„И у цара тридесет везира,
„И у сваког' тријест хиљад' војске, 510
„Доклен један потиче војника,
„Знаш, да града одступити нећу.“
Вавик бије, никад непрестаје,
Тавна ноћца ватру уставила.
Из Отина дигоше се краљи, 515
Па одоше чак на Каменицу.
Састало се ту све седам краља,
Дигоше се и из Каменице,
Воде војску преко поља равна,
И дођоше к Тиси води хладној. 520
На Тису су кереп наметнули,
На керепу Тису препловили,
Таман прешли преко Тисе хладне,
И на поље у логор панули,
Ето зоре и бијела дана. 525
Подранио Осман Алајбеже,
И на Отин јуриш учинио,
Кад ал' није у Отину краља.
Од Отина иде Каменици,
Кад их није ни у Каменици. 530
Он их гони преко поља равна,
И кад дошо к Тиси води хладној,
Он на пољу угледао краље,
Па на Тису кереп натурнуо,
Па на кереп он наведе војску. 535
Најприј пређе Осман Алајбеже,
С своје Босне тридесет хиљада,
Да ни чоек му није пофалио.
Кад је Босну сву превезо био,
Кереп врати Ћор везири старом'. 540
А кад кереп до везира дође,
Разби везир под керепом лађе,
Кереп турну он низ Тису хладну,
Везир натраг повратио војску,
А Алајбег код Тисе остаде, 545
Тада беже Босни говорио:
„Бора теби, Босно племенита!
„Ми што ћемо сада учинити?
„Хоћемо-ли у Тису скочити,
„И у Тиси ми се погушити, 550
„Сами своје убилице бити?
„Али ћемо јуриш учинити,
„И на седам краља ударити?“
Онда њему Босна говорила:
„Господине, Осман Алајбеже! 555
„Ми волимо јуриш учинити,
„И на седам краља ударити,
„И јуначки, драги, изгинути,
„Нег' у Тиси ми се погушити,
„Сами своје убилице бити.“ 560
Кад то чуо Осман Алајбеже,
Липо им је дову проучио,
И на седам краља ударио.
Само с' мало краљи раступили,
Док међу њих упадоше Турци, 565
Оно Босне тридесет хиљада,
Кано јањци међу биле овце,
И сви лигом погубише главе,
Сам остаде Осман Алајбеже,
И бега ти жива уфатише, 570
И краљима њега предадоше.
Сви га ћили погубити краљи,
Ал' недаде од Беча цесаре,
Јер је цесар срца милостива,
Па је јунак краљим' говорио: 575
„Зашто бисмо бега погубили,
„Кад је прави јунак на мегдану,
„Јере њега неби одсудили?“
Ту судише Осман Алајбега,
Да он служи оно седам краља, 580
Сваког' краља три године дана,
Ама најстраг бечкога цесара.
Што судише оно учинише,
И одоше сваки свом дому,
Сваки своју одведоше војску. 585
Бега води од Русије краљу,
Њега служи три године дана,
Па све редом до бечког цесара.
Кад све био изслужио краље,
Најстраг дошо к бечкому цасару. 590
Ал' је беже врло охрђао,
Неби га се врана накљувала,
Врло му се брада узкушљала.
Ал' кад га је цесар дочекао,
Липо бега у ред поставио. 595
Врго бега у једну одају,
И дао му добре измећаре,
Да му дворе Осман Алајбега,
Примако му меса и погаче,
И за доста вина и ракије. 600
Тако бега три пуне године.
Када прошле три године дана,
Цесар бегу покроји одило,
Све какво је баш на њему било,
Када су га уфатили краљи, 605
И нако му набави оружје,
И даде му вилена дората,
Још бољега нег је његов био,
И даде му дви своје катане,
Па да прате Осман Алајбега, 610
Све од Беча до Загреба града,
До онога Мамул генерала.
И генерал бега оправио
Од Загреба к Слуњу каменому
До онога Јовић генерала. 615
Јовић шаље Осман Алајбега
Чу-л' на Дрежник у турску крајину,
Предаде га Фаткић Усеину.
Оде беже кроз турску крајину,
Ал' неиде к Ливну каменому, 620
Ван он иде шехер Сарајеву
Побри свому Ваиз Усеину.
А кад дође побратиму свому,
Липо га је побре дочекао,
У подрум му увео дората, 625
Побратима у кулу танахну,
И сједоше за софру готову,
Еглен диван, хладно пију вино.
Тад велиде Ваиз Усеине:
„Побратиме, Осман Алајбеже! 630
„Куд си сада с дором наумио?“
Ал' му вели Осман Алајбеже:
„Управ идем цару честитому,
„Молит ћу се цару код колина,
„Да погуби Ћор везира старог', 635
„Асан-пашу изпод Рашпе равне.“
Ал' му, вели, побро говорио:
„Чујеш, побро, Осман Алајбеже!
„Ти да с вила, па да имаш крила,
„Неби тако дошо до Стамбула, 640
„Јер су за те већ чули везири,
„На све стране поставили страже,
„И у кланце бусије метнули,
„Неби-ли те како уфатили.
„Ван чујеш-ли, сладак побратиме! 645
„Свуци с себе ти своје одило,
„И остави код мене дората.
„Ево у мене сужањских хаљина,
„Па обуци на се, побратиме,
„Па ти ајде од града до града, 650
„Доклен дођеш до Стамбула била.
„Ако тако непронесеш главе,
„И недођеш цару честитому,
„Другчије је пронијети нећеш.“
Послуша га Осман Алајбеже, 655
С себе свлачи он своје одило,
А облачи сужањске хаљине:
Он обуче модре панталоне,
И нимачке обу чизметине,
Па загрну сињу кабаницу, 660
А на главу стару шкрљачину.
И он оде од града до града,
Таман дође до Стамбула града,
А до двора цара господина.
У двор уђе Осман Алајбеже, 665
У одају цара честитога,
Салам назва, цару говорио:
„Салам алећ, честит падишаха!
„Дајде даруј сужња невољника,
„Чудо јесам дужан дуговања, 670
„И моја је уцинита глава,
„Више, царе, од триста дуката!“
Онда њему царе говорио:
„Сједи мало, сужњу невољниче!
„Па ћеш мени право казивати, 675
„Код кога си био у сужањству,
„Ал' код бана, ал' код краља кога.“
Сједе сужањ, па цару казива.
Ал' све њему по истини каже:
„Знаш-ли, царе, честих падишаха! 680
„Кад нимачки ударише краљи,
„Освојише камена Отина,
„И још твоју билу Каменицу,
„Онда сам ти у сужањство пао.
„Кад ј' Алајбег Отин освојио, 685
„Из Отина краље изћерао,
„Ја сам онда у сужањство пао,
„И дворио све седам краљева,
„Сваког' краља три године дана,
„Најстраг био код бечког' цесара, 690
„Цесар ме је липо оправио. –
„И знадеш-ли, царе господине!
„Кад ми даде Ћор везира старог',
„Асан-пашу изпод Рашпе равне,
„Мени даде мухур-прстен с руке, 695
„И да будем серашћер пред војском,
„И да ћерам краље из Отина,
„Из Отина и из Каменице.
„Ја сам тебе добро послушао,
„Из Отина краље изћерао, 700
„Из Отина и из Каменице,
„Преко Тисе воде прећерао,
„Ја на Тису кереп наметнуо,
„И керепом Тису пребродио,
„И сву Босну преко ње превео. 705
„Кереп вратим Ћор везиру старом,
„Он под њиме поразбија лађе,
„И низ Тису кереп отиснуо,
„А ја с Босном на краље удрио,
„Он се теби натраг повратио. 710
„Ја сам бутум Босну погубио,
„Да од Босне тридесет хиљада
„Све је мени лигом изгинуло.
„Мене краљи жива уфатили,
„Чили су ме намах погубити, 715
„Ал' недаде од Беча цесаре,
„Ван ме цесар даде одсудити.
„Одсудише сви нимачки краљи,
„Сваког' да три служим годинице.
„Није шала, царе господине, 720
„Није шала ни тријест недиља,
„Камо-л' дваест и једна година,
„Да сам вавик у сужањству био.
„Ево ме је цесар сад пустио.“
Вели, царе сужњу говорио: 725
„Мучи, сужњу, немој будалити!
„Кад ј' Алајбег Тису пребродио,
„С њим је прешо Ћор стари везире,
„И Асан-паша изпод Рашпе равне,
„И на седам ударили краља, 730
„И онда их краљи поћерали
„Везир с пашом Тису пребродио,
„Алај-бега кереп незападе,
„На Тису га краљи наћерали
„Са свом Босном тридесет хиљада, 735
„У Тиси се бутум погушили.“
Кад то чуо Осман Алајбеже,
Што му вели царе господине,
Он извади мухур-прстен царски,
Па, велиде, цару говорио: 740
„Сад вирујеш Ћор везиру старом',
„Ал' вирујеш том прстену сада?
„Ко м' је прстен на прст натакао,
„Ко-ли ме је с војском оправио?“
Кад цар виђа мухур-прстен с руке, 745
Он се скочи на ноге лагане:
„Дите моје, Осман Алајбеже!
„Ишћи благо, које теби драго,
„Цар ће тебе добро даровати,
„Бит' ћеш везир први код менека, 750
„Ја ћу теби начинити дворе
„Покрај себе, кано и у себе.“
Ал' му вели Осман Алајбеже:
„Теби фала, царе господине!
„На везирству и на дворих твојих. 755
„Ван ако ћеш мене послушати,
„Дај ми, царе, твоју владанију,
„Више нећу, нег' петнаест дана,
„И својим ме ти опаши пасом,
„Да ког', царе, ја погубим јунак, 760
„Баш да си га и ти погубио.“
Што Алајбег од цара питао,
Намах њему царе поклонио.
Кад му даде царе владанију,
Тад бег купи тридесет везира, 765
И цареве паше и забите.
Када их је био сакупио,
Он намаче цареве џелате,
И изсиче велике везире,
Погубио тридесет везира, 770
И четрест паша погубио,
И шесдесет бега и забита. –
Онда иде од Стамбула била,
И обуко сужањске хаљине.
Све дан по дан Книну билу дође, 775
И од Книна преко поља равна
Управио к Ливну каменому.
Најлак иде, често одпочива.
Кад је био на сред поља равна,
Али за њим стоји тутњавина. 780
Кад се беже натраг обазрио,
Али језде кићени сватови,
Они воде лијепу дивојку.
Кад сватове беже подпазио,
Он се сврати намах покрај пута, 785
С себе скиде сињу кабаницу,
Покрај пута стере на тратину,
И бег сједе тад на кабаницу,
Преда с' меће стару шкрљачину.
Кад сватови на њег нагазили, 790
Грлом виче силан Алајбеже:
„Илах ичум, кићени сватови !
„Хаирли вам кићена дивојка!
„Дај дарујте сужња невољника.“
Ту сватови сужња даривали: 795
Неко грошом а неко вижлином,
Неко бегу и жут цекин даје,
Ђувегија четири цекина,
А дјевојка гаће и кошуљу,
Све од свиле, златом навезену. 800
Крај њег' свати коње проћераше,
Оштро јашу преко поља равна.
И сужањ се хитро подигнуо,
Заогрће сињу кабаницу,
А на главу врже шкрљачину, 805
Брзо иде пољем за сватови.
Обзире се кићена дивојка,
Она води једека алата,
И устави кићене сватове,
Па, велиде, липа говорила: 810
„Ај бора вам, кићени сватови!
„Дочекајмо сужња невољнога,
„Порад' бога и ради севапа
„Ја ћу м' дати једека алата,
„Нек пријаше с нами у сватових.“ 815
Причекаше кићени сватови,
Липа м' даде косата алата,
Њег' посиде Осман Алајбеже.
Кад је беже коња посиднуо,
Пољем лети, коња разиграва, 820
Алајбег је добар бињеџија,
А под њиме помаман алате.
А гледа га лијепа дивојка,
Па велиде ђувегији свому:
„Драг драгане, од Ливна Асане! 825
„Порад бога и нашег' севапа
„Дај пуштимо сужња невољнога
„Нашој старој на муштулук мајци,
„Нане ће га добро даровати.“
Каил намах од Ливна Асане. 830
Оде сужањ на муштулук мајци,
Липо га је даровала стара,
Даде њему бошчалук хаљине,
Све од свиле гаће и кошуљу.
И сужањ се натраг повратио, 835
На по Ливна сватове сретио,
И с њима се натраг повратио.
Кад је дошо кули у авлију,
Адет таки био у Турака,
Ко год дође на муштулук мајци, 840
Онај скида са коња дивојку.
Бег одсиде косата алата,
Па уфати вранца под дивојком,
Доведе га до кулских мостова,
Узе липу за бијелу руку, 845
Да ће Злату са коња снимити.
Кад то виђа дите Асан-беже,
На то њему врло жао било,
И потеже оштру бритку ћорду,
Да ће сужњу одсијећи главу. 850
Недаде му лијепа дивојка.
Узе дите липу у нарамак,
Однесе је у кулу камену.
Сви сватови сјели пити вино,
Сужањ сио к ватри на огњиште, 855
Па огледа колом око себе.
Кад угледа, виси на чивији,
Висила му седефли тамбура.
Он дофати седефли тамбуру,
Ситно куцка, танко попијева, 860
Попијева танко гласовито:
„Мили боже, чуда големога!
„Нечудим се мојој вирној љуби,
„Нит' се чудим мом сину једином,
„Ни снашици сада доведеној, 865
„Што ме они познати немогу,
„Ван се чудим старој мојој мајци,
„Која ме је одгојила млада,
„Одгојила па ме оженила,
„На цареву војску опремила.“ 870
Мисли беже, да нико нечује,
Ал' му слуша љуба билогрла,
Улетила тад међу сватове,
Па је сину она говорила:
„Асан-беже, моје дите драго! 875
„Узови де сужња невољнога,
„Нек унесе седефли тамбуру,
„Нарени га писму запивати,
„Што је сужањ код огњишта пиво.“
Турско момче на ноге скочило, 880
Угна сужња намах у одају.
У сватових писму запивао,
Коју но је на огњишту пиво.
Кад му чула остарила мајка,
Полетила сину Алајбегу, 885
Љуби сина међу очи црне,
А син мајку у обадви руке.
Кад му чуло дите Асан-беже,
Он изува чизме и калчине,
Одпасује бритку своју ћорду, 890
А од паса повади оружје,
С главе баци калпак и челенке,
На колина пред свог' паде бабу:
„Алали ми, мили родитељу!
„Што сам на те ћорду повадио, 895
"И мало те нисам погубио." –
"Алал-усум, моје дите драго!
„Неће теби замирити бабо.“
Намах дите на ноге скочило,
И он нађе два хитра бербера, 900
Тимар чини свога родитеља,
Један мије, други браду брије.
Билогрла одило донила.
Кад се беже липо направио,
Тад Алајбег ко и прије био. 905
И кад они у ложницу поћи,
Два дернека у бегову двору.
Које ћ' двоје боље подранити,
Двоје старих али двоје младих?
Боље двоје уранило старих, 910
Двор помели и воде донили,
На оџаку ватру наложили,
Докле су се млади пробудили.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
