* * *


Osman Alajbeg

Kad se ženi Osman Alajbeže,
Sam beg sebi prosio divojku,
I sam sebi svate pokupio,
I sam sebi u svatove pođe
Od Lijevna Kninu bijelomu. 5
Zdravo svati došli do divojke,
I zdravo se natrag povratili.
Kad su bili na sred polja ravna,
Adet taki bio u Turaka,
Đuvegija na muštuluk majci. 10
Beg poćera kosata alata,
I goni ga k Livnu bijelomu,
Doćera ga gradu na kapiju,
Dofati ga nogom i ostrogom
Na kapiji od bijela grada, 15
Dobar njemu na kukove pade,
I kaldrmom kroz grad poletio.
Kako leti pomaman alate,
Iz kaldrme mermer izvaljuje,
Oko puta prošće obaljuje. 20
Gledaju ga s pendžera divojke,
Zlate Ajku s pendžera doziva:
„O Ajkuno, draga drugo moja:
„Vid' de, draga, našeg' Alajbega,
„I pod njime pomamna alata, 25
„Od kako je Livno postanulo,
„'Vaki junak nije dolazio,
„Ni kroz njega konja progonio,
„Ka' je danas Osman Alajbeže.“
Beg doćera do kule alata, 30
U avliju konja ugonio;
Kad doćera na poli avlije,
On poteže kratke dževerdane,
Pukoše mu do dva dževerdana,
Odpukoše na kuli mužari, 35
Drmnuše mu avlijnske lubarde:
To j' muštuluk Osman Alajbega.
Iz kule mu izletila majka,
Iznese mu boščaluk haljine,
Sve od svile gaće i košulju, 40
I tu mati sina darovati.
Alajbeg se natrag povratio,
Na po grada svatove sretio,
I kroz grad se s njima povratio,
Uvede ih u svoju avliju. 45
Kad beg bio na poli avlije,
On odside kosata alata,
Na unkeš mu kajas nametnuo,
Odbi konja uz avliju bilu,
Sam se alat po avliji voda. 50
Beg poleti djogi i divojci,
Ufatio đogu pod Zlatijom,
Vodi konja kuli do mostova.
Kad doveo pod kulske mostove,
Ustavio pelivan đogata, 55
Fata Zlatu za bijelu ruku,
Da će lipu sa konja skinuti.
Al' dopade careva delija,
Mlad delija carev pašalija,
U ruci mu katal ferman bili, 60
I dade ga Osman Alajbegu.
Kad beg viđa careva fermana,
Lipu vrati na đogata Zlatu,
Carski ferman beže otvorio,
Pa on štije careva fermana, 65
Što car begu u fermanu piše:
„Sin posinak, Osman Alajbeže!
„U kom satu katal ferman primiš,
„U tom jaši d obra konja svoga,
„Brže kupi Bosnu plemenitu, 70
„Ništa manje neg' trijest hiljada,
„I vodi je kamenu Otinu,
„Pod Otina i pod Kamenicu,
„Jer je meni muka dodijala
„Od sve sedam baš nimačkih kralja, 75
„Sve sedam je udarilo na me,
„Pa tri biju kamena Otina,
„Al četiri bilu Kamenicu,
„I oba mi osvojili grada,
„Brže s Bosnom da si kod Otina!“ 80
Sve Alajbeg katal ferman štije,
Ferman gleda, a Zlatu pogleda.
Lipa znala ilum proučiti,
Knjigu štila u bega gledala.
Kad beg ferman dobro proučio, 85
Onda Zlatu sa konja snimio,
I nosi je uz kulske mostove,
Lipu Zlatu na desnoj mišici,
Iznese je na vrh kule bile,
I vrže je u gornje čardake, 90
Lipu Zlatu pod srču pendžera.
A beg ode natrag iz odaje,
Ide beže niz kulu kamenu,
Neći s Zlatom divaniti riči,
Van on dođe na ognjište majci, 95
Pa je staroj majci govorio:
„O starice, mila moja majko!
„Svituj mene, što ću učiniti?
„Evo meni katal ferman dođe
„Od našega cara čestitoga: 100
„U kom satu katal ferman primim,
„Da pokupim Bosnu plemenitu,
„Ništa manje van trijest hiljada,
„Da je vodim kamenu Otinu,
„Pod Otina i pod Kamenicu, 105
„Jer da mu je muka dodijala
„Baš od sedam tih nimačkih kralja,
„Da su kralji na njeg' udarili,
„I tri biju kamena Otina,
„Al četiri bilu Kamenicu, 110
„I oba mu osvojili grada.
„Sad me svituj, mila moja majko!
„Hoću-l' poći al' ću prenoćiti.“
Mati, veli, sinu govorila:
„Alajbeže, moje dite drago! 115
„Ako 'š svoje poslušati majke,
„Neostavljaj neljubljene Zlate,
„Noć prenoći, moreš podraniti,
„I lahko ćeš Bosnu pokupiti.“
Tu je beže poslušao majke, 120
I on ide u svoju avliju,
U avliju tad među svatove.
Šenluk čine svati po avliji,
Beg ih vodi u kulu kamenu,
I s svatovi sjede večerati. 125
Kad svatovi večer večerali,
Po večeri jaciju klanjali.
Tad pođoše oni u ložnicu,
Povedoše bega i Zlatiju,
Savedoše u avlat-odaju, 130
Pak ti begu stolac podmakoše,
Beže side na stoca poslonca.
K njemu priđe Zlatija divojka,
I razpravlja Osman Alajbega:
S nogu skida čizme i kalčine, 135
Razpasuje kovče na čakširah,
Odriši mu učkur od čakšira,
S njega skide crljene čakšire,
Povadi mu puške iza pasa,
I odpasa mukadin od pasa, 140
Odape mu srmali svilaje,
S njega skide toke i dolamu,
Paka svuče puca i ječermu,
I skide mu jelek anterije,
Od glave mu odmotava pošu, 145
Skide s glave fesa stambulskoga.
Kad je Zlate bega razpravila,
Na njem ništa nije ostavila,
Van od svile gaće i košulju.
Beg se diže, lipa Zlata side, 150
Beg Zlatiju lipo razpravio:
S nogu skida krzi jemelije,
Pak on svlači mekane čarape,
Odpasa još srmali kolana,
Na kojem su dvi ploče od zlata, 155
Sa nje skida sadu anteriju,
Od vrata joj odape gerdane,
S lipe Zlate sedam gerdanova:
Dva joj bila od bisera bila,
Dva gerdana crljenog' merdžana, 160
Dva gerdana karanfila crna,
Gerdan jedan od žutih cekina.
Iz ušiju izvadi menđuše,
A s ruku joj skida belenzuke,
A sa glave fesa stambulskoga. 165
Kad beg lipu razpravio Zlatu,
Na njoj ništa nije ostavio,
Van na Zlati sitnu sačmaliju,
Koja no je zlatom nasačmata,
A od pasa svilom ušipkata, 170
Pod košuljom gaće od musura,
Do kolina kunom podstavite.
Kad beg tako razpravi divojku,
Leže beže na mehka dušeka,
I kod njega lijepa Zlatija, 175
Pokriše ih svilenim jorganom,
Pa odoše kumi i diveri,
Odajina zatvoriše vrata.
Kod njih gori vidilica svića,
Skupa leži beže i Zlatija, 180
Skupa leže već kako im drago.
Dok je prvi pivac zapivao,
San Zlatiju lipu prevario.
Alajbeg se na noge skočio,
Kako j' prvi pivac zapivao. 185
Budi Zlatu tu svoju gospoju:
„Ustaj, Zlate, bilogrla ljubo!
„Podaji mi vojničke haljine.“
Zlate skoči, konda neležaše,
I otvara sandukli sepeta, 190
Vadi begu vojničke haljine:
Sve od svile gaće i košulju,
Izvadi mu meneviž čakšire
Od velike čohe venedičke,
Na čakširah kovče đimišlje, 195
Od đumiša pa su pozlatite.
Krajem kovča rešma opletena,
A na rešmi od srme sindžiri,
Na sindžirih na alku taliri,
Pa mu vadi mekane kalčine, 200
Na kalčine čižme do kolina.
Vadi Zlate, beg oblači na se.
Izvadi mu jelek anteriju;
I izvadi puca i ječermu,
I izvadi toke i dolamu, 205
Vadi Zlate, beg oblači na se.
Izvadi mu bile podpošaje,
I izvadi mukadina pasa,
I izvadi dva para pušaka,
Dvi danice i dva dževerdana, 210
Danice mu zlatom okovane,
Dževerdani srebrom navezeni,
I izvadi jatagana kriva,
Uši su mu od filjeva zuba,
A krnje mu od zlata limovi: 215
Vadi Zlata, a beg meće na se.
Izvadi mu srmali svilaje,
I izvadi dugnali malvutu,
Pak izvadi fesa stambulskoga,
Na kome je devet čelenaka, 220
Svaka mu je od devet direka,
I deveto krilo pozlaćeno,
Koje no je na burmu skovato,
Pa se krilo na čekrk okreće,
I udara o čelenke zlatne, 225
Stoji jeka zlatnih čelenaka,
Stoji cika krila pozlaćena.
Izvadi mu stambuliju pošu,
Vadi Zlate, a beg meće na se.
Kad se beže dobro opravio, 230
Dug samurli ćurak ogrnuo,
I brijetku ćordu pripasao,
Dug bojali čibuk zapalio,
Pa on šeće po svojoj odaji,
Riči s svojom nedivani Zlatom. 235
Gleda njega Zlatija gospoja,
Gleda lipa i uzdiše jako,
Kako šeće Osman Alajbeže,
Kako šeće, kako-l' plećma kreće,
A s Zlatijom da divani neće. 240
Beg odaji otvorio vrata,
I on ide niz kulu kamenu,
Neći s Zlatom riči divaniti.
Kad beg sađe u svoju avliju,
Grlom viknu ko kad jelen riknu: 245
„Aj na noge, Selim barjaktaru!
„Brže diži trideset delija,
„I mojijeh sve sedam nefera,
„Neostavi hodobaše Tale!“
I seizu govorio svomu: 250
„Brže moga siguraj dorata!“
Dokle Selim dignuo delije,
I delije konje napravile,
I seiz mu doru sigurao,
I izveo na avliju bilu, 255
U to doba Osman Alajbeže,
I poside na dorata svoga,
Izađe mu ostaria majka,
I Zlatija prikladna gospoja,
One prate Osman Alajbega, 260
Lipa Zlata baš do kulskih vrata,
Stara mati do polak avlije.
Beg do vrata doćera dorata,
I natrag ga kroz avliju vrati,
Pa on veli svojoj staroj majki: 265
„O starice, mila majko moja!
„Ja odlazim na carevu vojsku,
„Eto tebi kule i avlije,
„Izpod kule trista kmeta mojih,
„Svakog moreš s pendžera zovnuti, 270
„Koji će ti izmet učiniti.
„I nek da znaš, mila moja majko!
„Dok mi čuješ na ramenu glavu,
„Tebi dalje puta nije, majko,
„Daljeg puta od avlijnskih vrata. 275
„I čuješ-li, ti Zlatijo ljubo!
„Dok mi čuješ na ramenu glavu,
„Ti ovoga Osman Alajbega,
„Puta t' nije iz kule kamene
„Dalje, Zlate, od kulskog pendžera.“ 280
I materi onda govorio:
„Alali mi, mila moja majko!
„Sad alali, što si me rodila,
„I nejaka mlikom zadojila,
„I do konja dobra dohranila.“ 285
Onda mati sinu govorila:
„Alal usum, dite moje drago!
„Ajde sine u sto dobrih časa,
„Dušmanin ti pod nogama bio
„Ka' tvom' dori čavli pod pločami, 290
„Sikla tebi na megdanu ćorda,
„A dobar ti primicao dore,
„Ni desna ti nesustala ruka,
„I sad ajde u sto dobrih časa!“
To mu reče. Od nje beg poteče, 295
Iz avlije izćera dorina,
Pa kroz Livno konja proćerao,
Pred njim goni Selim barjaktare,
Pred njim goni kosata alata,
I on nosi od rata barjaka, 300
I za begom trideset delija,
I begovih sve sedam nefera,
Za neferi hodobaša Tale.
Ode beže niz Bosnu ponosnu,
Kupi vojsku sve do Sarajeva: 305
Đe je devet, polazi sve devet,
A đe jedan, tu ide i jedan.
Kad je došo šeher Sarajevu,
I silnu je vojsku sakupio,
Pa je vojsku na pero uzeo, 310
Koliko je vojske sakupio,
Ima Bosne trideset hiljada.
Tu s njom bio tri bijela dana,
Dok je malo vojska počinula,
I diže je Osman Alajbeže, 315
Vodi vojsku kamenu Otinu,
Pod Otina i pod Kamenicu,
Sve dan po dan on k Otinu dođe.
Kad došao na polje široko,
Pod Otinom pod bijelim gradom, 320
Al' sve polje vojska pritisnula,
Izašlo je trideset vezira,
Svak izveo po trijest hiljada,
Car izveo, ni broja se nezna.
Na sred polja šator razapeo, 325
Pod šatorom care sjedi tute,
S njime sjedi trideset vezira
I ostale paše i zabiti.
Kad Alajbeg čador ugledao,
Onda j' svoju vojsku sakupio, 330
Pa je beže vojski govorio:
„Čuješ mene, Bosno plemenita!
„Vidite-li na sred polja ravna,
„Ono j' šator Murat Sulejmana,
„A našega cara velikoga. 335
„Sad konjika po dva naporedo,
„A vi, pišci, po tri naporedo,
„Dva pivajte, a dva odpivajte,
„Dva pucajte, a dva nabijajte
„Kraj šatora Murat Sulejmana. 340
„Dok je moje na ramenu glave,
„Nebojte se gladi ni golote,
„Car će dati, jer imade odklen.“
Bosna njega lipo poslušala:
Staš konjika po dva naporedo, 345
A pišaka po tri naporedo.
Napred beže poćero dorata,
Pred njime je Selim barjaktaru,
Za njim Bosne trideset hiljada.
Vodi vojsku carevu čadoru, 350
I provede vojsku kraj čadora.
Rahat Bosna, više se nemore:
Dva pivaju, a dva odpivaju,
Dva pucaju, a dva nabijaju.
Gleda care izpod svog' čadora, 355
Pa velide Murat Sulejmane:
„Čujete-li, paše i veziri!
„Što vas sađe u polje široko,
„Svaki svede trideset hiljada,
„Al' nikakva nebi rahat vojska, 360
„Ka' j' ovoga Osman Alajbega.“
Beg izvede sad na polje vojsku,
I svu vrže vojsku u paradu,
Pa je svojoj Bosni govorio:
„Sad mi s mirom u paradi stojte, 365
„A ja idem caru čestitomu
„Raport dati i tain iskati.“
Bosna njega lipo poslušala,
I sve s mirom u paradi stala.
Beg okrenu carevu čadoru, 370
Sobom neći nikoga uzeti
Van Selima, svoga barjaktara,
Pred njim nosi od rata barjaka.
Doćeraše konje do čadora,
Kod čadora konje odsidoše, 375
Selim barjak u zemlju udrio
Pred čadorom cara gospodina.
A Alajbeg doru odsidnuo,
Selim mu je konja prifatio,
Oba konja kraj barjaka voda, 380
A beg caru pod čador otiđe,
Pod čizmama i pod ostrogama,
Pod kalpakom i pod britkom ćordom,
Raport dade caru gospodinu,
Da je sveo trideset hiljada, 385
I da vojski care tain dade.
Al' car, veli, njemu govorio,
Kod sebe mu misto namistio:
„Dela, dite, sjedi kod meneka,
„U mene je dosta teftedara, 390
„Koji će ti tain podiliti,
„I svu Bosnu u red postaviti.“
Al' velide Osman Alajbeže:
„Čuješ-li me, care gospodine!
„Kad sam sio na dorata svoga, 395
„Ja sam namah bogu viru dao,
„Da taina niko dilit neće
,Osim mene i moje desnice."
Car mu dade devet teftedara,
I taina koliko je triba: 400
Na junaka po tri oke mesa,
I četiri hleba bijeloga,
Svakom' konju devet oka ječma,
Sve odilo, što je vojski triba.
Kad sve diže Osman Alajbeže, 405
I on ide Bosni plemenitoj,
Pa je Bosnu bio podmirio,
I svu lipo vojsku zaodio,
I tain joj pravo podilio,
I Bosni je beže govorio: 410
„Čuješ mene, Bosno plemenita!
„Da kom' nisam krivo učinio,
„I taina njemu malo dao?
„Ako j' komu krivo učinjeno,
„Nek izađe pa nek mi se javi, 415
„Imam oklen, ja ću izpraviti."
Al' mu Bosna sva u grlo viknu:
„Neka, neka, milom' bogu falu,
„I našemu Osman Alajbegu!
„Mi imamo dobra gospodara, 420
„Svakomu je pravo učinio."
Tad beg vojsku u tabor metnuo,
Pa on uze Selim barjaktara,
I on ide carevu čadoru.
Do čadora konje doćeraše, 425
Selim barjak udri u tratinu
Kod čadora cara gospodina,
A pod begom konja prifatio.
Beg odside vilena dorata,
Pa on ide caru pod čadora. 430
Al' kad došo pod čador bijeli,
S nogu snima čizme i kalčine,
Odpasuje svoju britku ćordu,
S glave skida kalpak i čelenke,
Beg pred carom na kolina pade, 435
Na kolinih temena činio.
Kad to viđa care gospodine,
Car se diže, pa begu velide:
„Aj na noge, dite Alajbeže!
„Sjedi, dite, ovde kod meneka.“ 440
Care sjede, i beže do njega,
Eglen divan, al' za dugo nisu.
Onda care begu govorio,
I uzimlje muhur-prsten s ruke,
Pa ga daje Osman Alajbegu: 445
„Na ti, dite, muhur-prsten s ruke,
„Uzmi vojske, koliko ti drago,
„I ti 'š biti serašćer pred vojskom,
„Pa mi ćeraj kralje iz Otina,
„Iz Otina i iz Kamenice.“ 450
Kad to čuo Osman Alajbeže,
Beg, velide, caru govorio:
„Car anife, svetačko kolino!
„Grihota i gledati u te,
„A kamo-li s tobom divaniti. 455
„Nečudim se čudu velikomu,
„Što je tvoja pob'jelila brada,
„Van što tu je maloumna glava.
„Evo u tebe trideset vezira,
„Svi stariji, a svi pametniji, 460
„Pa im podaj muhur-prsten s ruke,
„Komu dadeš, nek serašćer bude,
„Ja mlad jesam od dvaest godina,
„Kako bi mi mogo dati vojsku?“
Al' mu, veli, care govorio: 465
„Sin, posinak, Osman Alajbeže!
„Brže uzmi muhur-prsten s ruke,
„A i vojske, koliko ti drago,
„Ti ćeš biti serašćer pred vojskom,
„Te mi ćeraj kralje iz Otina, 470
„Iz Otina i iz Kamenice.“
Kad to čuo Osman Alajbeže,
Muhur-prsten carski on uzeo,
I car mu ga na prst nataknuo,
I on, veli, caru govorio: 475
„Sad mi podaj Ćor vezira starog,
„Ćor vezira sa Anadolije,
„I podaj mi Asan-pašu, care,
„Asan-pašu izpod Rašpe ravne,
„Pa ujutro, kada svane dane, 480
„Ti iziđi pred šatora svoga,
„Uzmi, care, durbin od biljura,
„Pa ga gledaj kamenu Otinu,
„Pa 'š viditi, što ć' od mene biti
„I od sedam svih nimačkih kralja. 485
To mu reče, od cara skočio,
I beg ode Bosni plemenitoj,
Dobro svoju sigurao vojsku,
I Ćor vezir svoju sigurao,
Asan-paša trideset hiljada. 490
Kad su sva tri vojsku sigurali,
Pa za noći pod Otin izveli,
Čim je begu zora zabilila,
On na Otin silom udario.
Dočekali kralji iz Otina: 495
Brani njega iz Beča cesare,
S druge strane Mosković Mihajlo,
S treće strane baš prajiski kralju,
Brane grada od jutra do mraka,
Al' je na grad Ture navalilo, 500
Ka' i slipo da odstupi neće.
Grlom viče Moskoviću kralju:
„Jesi-l', Ture, pamet izgubilo
„Ali si se danas pomamilo?
„Znaš, da grada osvojiti nećeš, 505
„Dok je mene moskovskoga kralja.“
Al' velide Osman Alajbeže:
„Dok je moje na ramenu glave,
„I u cara trideset vezira,
„I u svakog' trijest hiljad' vojske, 510
„Doklen jedan potiče vojnika,
„Znaš, da grada odstupiti neću.“
Vavik bije, nikad neprestaje,
Tavna noćca vatru ustavila.
Iz Otina digoše se kralji, 515
Pa odoše čak na Kamenicu.
Sastalo se tu sve sedam kralja,
Digoše se i iz Kamenice,
Vode vojsku preko polja ravna,
I dođoše k Tisi vodi hladnoj. 520
Na Tisu su kerep nametnuli,
Na kerepu Tisu preplovili,
Taman prešli preko Tise hladne,
I na polje u logor panuli,
Eto zore i bijela dana. 525
Podranio Osman Alajbeže,
I na Otin juriš učinio,
Kad al' nije u Otinu kralja.
Od Otina ide Kamenici,
Kad ih nije ni u Kamenici. 530
On ih goni preko polja ravna,
I kad došo k Tisi vodi hladnoj,
On na polju ugledao kralje,
Pa na Tisu kerep naturnuo,
Pa na kerep on navede vojsku. 535
Najprij pređe Osman Alajbeže,
S svoje Bosne trideset hiljada,
Da ni čoek mu nije pofalio.
Kad je Bosnu svu prevezo bio,
Kerep vrati Ćor veziri starom'. 540
A kad kerep do vezira dođe,
Razbi vezir pod kerepom lađe,
Kerep turnu on niz Tisu hladnu,
Vezir natrag povratio vojsku,
A Alajbeg kod Tise ostade, 545
Tada beže Bosni govorio:
„Bora tebi, Bosno plemenita!
„Mi što ćemo sada učiniti?
„Hoćemo-li u Tisu skočiti,
„I u Tisi mi se pogušiti, 550
„Sami svoje ubilice biti?
„Ali ćemo juriš učiniti,
„I na sedam kralja udariti?“
Onda njemu Bosna govorila:
„Gospodine, Osman Alajbeže! 555
„Mi volimo juriš učiniti,
„I na sedam kralja udariti,
„I junački, dragi, izginuti,
„Neg' u Tisi mi se pogušiti,
„Sami svoje ubilice biti.“ 560
Kad to čuo Osman Alajbeže,
Lipo im je dovu proučio,
I na sedam kralja udario.
Samo s' malo kralji rastupili,
Dok među njih upadoše Turci, 565
Ono Bosne trideset hiljada,
Kano janjci među bile ovce,
I svi ligom pogubiše glave,
Sam ostade Osman Alajbeže,
I bega ti živa ufatiše, 570
I kraljima njega predadoše.
Svi ga ćili pogubiti kralji,
Al' nedade od Beča cesare,
Jer je cesar srca milostiva,
Pa je junak kraljim' govorio: 575
„Zašto bismo bega pogubili,
„Kad je pravi junak na megdanu,
„Jere njega nebi odsudili?“
Tu sudiše Osman Alajbega,
Da on služi ono sedam kralja, 580
Svakog' kralja tri godine dana,
Ama najstrag bečkoga cesara.
Što sudiše ono učiniše,
I odoše svaki svom domu,
Svaki svoju odvedoše vojsku. 585
Bega vodi od Rusije kralju,
Njega služi tri godine dana,
Pa sve redom do bečkog cesara.
Kad sve bio izslužio kralje,
Najstrag došo k bečkomu casaru. 590
Al' je beže vrlo ohrđao,
Nebi ga se vrana nakljuvala,
Vrlo mu se brada uzkušljala.
Al' kad ga je cesar dočekao,
Lipo bega u red postavio. 595
Vrgo bega u jednu odaju,
I dao mu dobre izmećare,
Da mu dvore Osman Alajbega,
Primako mu mesa i pogače,
I za dosta vina i rakije. 600
Tako bega tri pune godine.
Kada prošle tri godine dana,
Cesar begu pokroji odilo,
Sve kakvo je baš na njemu bilo,
Kada su ga ufatili kralji, 605
I nako mu nabavi oružje,
I dade mu vilena dorata,
Još boljega neg je njegov bio,
I dade mu dvi svoje katane,
Pa da prate Osman Alajbega, 610
Sve od Beča do Zagreba grada,
Do onoga Mamul generala.
I general bega opravio
Od Zagreba k Slunju kamenomu
Do onoga Jović generala. 615
Jović šalje Osman Alajbega
Ču-l' na Drežnik u tursku krajinu,
Predade ga Fatkić Useinu.
Ode beže kroz tursku krajinu,
Al' neide k Livnu kamenomu, 620
Van on ide šeher Sarajevu
Pobri svomu Vaiz Useinu.
A kad dođe pobratimu svomu,
Lipo ga je pobre dočekao,
U podrum mu uveo dorata, 625
Pobratima u kulu tanahnu,
I sjedoše za sofru gotovu,
Eglen divan, hladno piju vino.
Tad velide Vaiz Useine:
„Pobratime, Osman Alajbeže! 630
„Kud si sada s dorom naumio?“
Al' mu veli Osman Alajbeže:
„Uprav idem caru čestitomu,
„Molit ću se caru kod kolina,
„Da pogubi Ćor vezira starog', 635
„Asan-pašu izpod Rašpe ravne.“
Al' mu, veli, pobro govorio:
„Čuješ, pobro, Osman Alajbeže!
„Ti da s vila, pa da imaš krila,
„Nebi tako došo do Stambula, 640
„Jer su za te već čuli veziri,
„Na sve strane postavili straže,
„I u klance busije metnuli,
„Nebi-li te kako ufatili.
„Van čuješ-li, sladak pobratime! 645
„Svuci s sebe ti svoje odilo,
„I ostavi kod mene dorata.
„Evo u mene sužanjskih haljina,
„Pa obuci na se, pobratime,
„Pa ti ajde od grada do grada, 650
„Doklen dođeš do Stambula bila.
„Ako tako neproneseš glave,
„I nedođeš caru čestitomu,
„Drugčije je pronijeti nećeš.“
Posluša ga Osman Alajbeže, 655
S sebe svlači on svoje odilo,
A oblači sužanjske haljine:
On obuče modre pantalone,
I nimačke obu čizmetine,
Pa zagrnu sinju kabanicu, 660
A na glavu staru škrljačinu.
I on ode od grada do grada,
Taman dođe do Stambula grada,
A do dvora cara gospodina.
U dvor uđe Osman Alajbeže, 665
U odaju cara čestitoga,
Salam nazva, caru govorio:
„Salam aleć, čestit padišaha!
„Dajde daruj sužnja nevoljnika,
„Čudo jesam dužan dugovanja, 670
„I moja je ucinita glava,
„Više, care, od trista dukata!“
Onda njemu care govorio:
„Sjedi malo, sužnju nevoljniče!
„Pa ćeš meni pravo kazivati, 675
„Kod koga si bio u sužanjstvu,
„Al' kod bana, al' kod kralja koga.“
Sjede sužanj, pa caru kaziva.
Al' sve njemu po istini kaže:
„Znaš-li, care, čestih padišaha! 680
„Kad nimački udariše kralji,
„Osvojiše kamena Otina,
„I još tvoju bilu Kamenicu,
„Onda sam ti u sužanjstvo pao.
„Kad j' Alajbeg Otin osvojio, 685
„Iz Otina kralje izćerao,
„Ja sam onda u sužanjstvo pao,
„I dvorio sve sedam kraljeva,
„Svakog' kralja tri godine dana,
„Najstrag bio kod bečkog' cesara, 690
„Cesar me je lipo opravio. –
„I znadeš-li, care gospodine!
„Kad mi dade Ćor vezira starog',
„Asan-pašu izpod Rašpe ravne,
„Meni dade muhur-prsten s ruke, 695
„I da budem serašćer pred vojskom,
„I da ćeram kralje iz Otina,
„Iz Otina i iz Kamenice.
„Ja sam tebe dobro poslušao,
„Iz Otina kralje izćerao, 700
„Iz Otina i iz Kamenice,
„Preko Tise vode prećerao,
„Ja na Tisu kerep nametnuo,
„I kerepom Tisu prebrodio,
„I svu Bosnu preko nje preveo. 705
„Kerep vratim Ćor veziru starom,
„On pod njime porazbija lađe,
„I niz Tisu kerep otisnuo,
„A ja s Bosnom na kralje udrio,
„On se tebi natrag povratio. 710
„Ja sam butum Bosnu pogubio,
„Da od Bosne trideset hiljada
„Sve je meni ligom izginulo.
„Mene kralji živa ufatili,
„Čili su me namah pogubiti, 715
„Al' nedade od Beča cesare,
„Van me cesar dade odsuditi.
„Odsudiše svi nimački kralji,
„Svakog' da tri služim godinice.
„Nije šala, care gospodine, 720
„Nije šala ni trijest nedilja,
„Kamo-l' dvaest i jedna godina,
„Da sam vavik u sužanjstvu bio.
„Evo me je cesar sad pustio.“
Veli, care sužnju govorio: 725
„Muči, sužnju, nemoj budaliti!
„Kad j' Alajbeg Tisu prebrodio,
„S njim je prešo Ćor stari vezire,
„I Asan-paša izpod Rašpe ravne,
„I na sedam udarili kralja, 730
„I onda ih kralji poćerali
„Vezir s pašom Tisu prebrodio,
„Alaj-bega kerep nezapade,
„Na Tisu ga kralji naćerali
„Sa svom Bosnom trideset hiljada, 735
„U Tisi se butum pogušili.“
Kad to čuo Osman Alajbeže,
Što mu veli care gospodine,
On izvadi muhur-prsten carski,
Pa, velide, caru govorio: 740
„Sad viruješ Ćor veziru starom',
„Al' viruješ tom prstenu sada?
„Ko m' je prsten na prst natakao,
„Ko-li me je s vojskom opravio?“
Kad car viđa muhur-prsten s ruke, 745
On se skoči na noge lagane:
„Dite moje, Osman Alajbeže!
„Išći blago, koje tebi drago,
„Car će tebe dobro darovati,
„Bit' ćeš vezir prvi kod meneka, 750
„Ja ću tebi načiniti dvore
„Pokraj sebe, kano i u sebe.“
Al' mu veli Osman Alajbeže:
„Tebi fala, care gospodine!
„Na vezirstvu i na dvorih tvojih. 755
„Van ako ćeš mene poslušati,
„Daj mi, care, tvoju vladaniju,
„Više neću, neg' petnaest dana,
„I svojim me ti opaši pasom,
„Da kog', care, ja pogubim junak, 760
„Baš da si ga i ti pogubio.“
Što Alajbeg od cara pitao,
Namah njemu care poklonio.
Kad mu dade care vladaniju,
Tad beg kupi trideset vezira, 765
I careve paše i zabite.
Kada ih je bio sakupio,
On namače careve dželate,
I izsiče velike vezire,
Pogubio trideset vezira, 770
I četrest paša pogubio,
I šesdeset bega i zabita. –
Onda ide od Stambula bila,
I obuko sužanjske haljine.
Sve dan po dan Kninu bilu dođe, 775
I od Knina preko polja ravna
Upravio k Livnu kamenomu.
Najlak ide, često odpočiva.
Kad je bio na sred polja ravna,
Ali za njim stoji tutnjavina. 780
Kad se beže natrag obazrio,
Ali jezde kićeni svatovi,
Oni vode lijepu divojku.
Kad svatove beže podpazio,
On se svrati namah pokraj puta, 785
S sebe skide sinju kabanicu,
Pokraj puta stere na tratinu,
I beg sjede tad na kabanicu,
Preda s' meće staru škrljačinu.
Kad svatovi na njeg nagazili, 790
Grlom viče silan Alajbeže:
„Ilah ičum, kićeni svatovi !
„Hairli vam kićena divojka!
„Daj darujte sužnja nevoljnika.“
Tu svatovi sužnja darivali: 795
Neko grošom a neko vižlinom,
Neko begu i žut cekin daje,
Đuvegija četiri cekina,
A djevojka gaće i košulju,
Sve od svile, zlatom navezenu. 800
Kraj njeg' svati konje proćeraše,
Oštro jašu preko polja ravna.
I sužanj se hitro podignuo,
Zaogrće sinju kabanicu,
A na glavu vrže škrljačinu, 805
Brzo ide poljem za svatovi.
Obzire se kićena divojka,
Ona vodi jedeka alata,
I ustavi kićene svatove,
Pa, velide, lipa govorila: 810
„Aj bora vam, kićeni svatovi!
„Dočekajmo sužnja nevoljnoga,
„Porad' boga i radi sevapa
„Ja ću m' dati jedeka alata,
„Nek prijaše s nami u svatovih.“ 815
Pričekaše kićeni svatovi,
Lipa m' dade kosata alata,
Njeg' poside Osman Alajbeže.
Kad je beže konja posidnuo,
Poljem leti, konja razigrava, 820
Alajbeg je dobar binjedžija,
A pod njime pomaman alate.
A gleda ga lijepa divojka,
Pa velide đuvegiji svomu:
„Drag dragane, od Livna Asane! 825
„Porad boga i našeg' sevapa
„Daj puštimo sužnja nevoljnoga
„Našoj staroj na muštuluk majci,
„Nane će ga dobro darovati.“
Kail namah od Livna Asane. 830
Ode sužanj na muštuluk majci,
Lipo ga je darovala stara,
Dade njemu boščaluk haljine,
Sve od svile gaće i košulju.
I sužanj se natrag povratio, 835
Na po Livna svatove sretio,
I s njima se natrag povratio.
Kad je došo kuli u avliju,
Adet taki bio u Turaka,
Ko god dođe na muštuluk majci, 840
Onaj skida sa konja divojku.
Beg odside kosata alata,
Pa ufati vranca pod divojkom,
Dovede ga do kulskih mostova,
Uze lipu za bijelu ruku, 845
Da će Zlatu sa konja snimiti.
Kad to viđa dite Asan-beže,
Na to njemu vrlo žao bilo,
I poteže oštru britku ćordu,
Da će sužnju odsijeći glavu. 850
Nedade mu lijepa divojka.
Uze dite lipu u naramak,
Odnese je u kulu kamenu.
Svi svatovi sjeli piti vino,
Sužanj sio k vatri na ognjište, 855
Pa ogleda kolom oko sebe.
Kad ugleda, visi na čiviji,
Visila mu sedefli tambura.
On dofati sedefli tamburu,
Sitno kucka, tanko popijeva, 860
Popijeva tanko glasovito:
„Mili bože, čuda golemoga!
„Nečudim se mojoj virnoj ljubi,
„Nit' se čudim mom sinu jedinom,
„Ni snašici sada dovedenoj, 865
„Što me oni poznati nemogu,
„Van se čudim staroj mojoj majci,
„Koja me je odgojila mlada,
„Odgojila pa me oženila,
„Na carevu vojsku opremila.“ 870
Misli beže, da niko nečuje,
Al' mu sluša ljuba bilogrla,
Uletila tad među svatove,
Pa je sinu ona govorila:
„Asan-beže, moje dite drago! 875
„Uzovi de sužnja nevoljnoga,
„Nek unese sedefli tamburu,
„Nareni ga pismu zapivati,
„Što je sužanj kod ognjišta pivo.“
Tursko momče na noge skočilo, 880
Ugna sužnja namah u odaju.
U svatovih pismu zapivao,
Koju no je na ognjištu pivo.
Kad mu čula ostarila majka,
Poletila sinu Alajbegu, 885
Ljubi sina među oči crne,
A sin majku u obadvi ruke.
Kad mu čulo dite Asan-beže,
On izuva čizme i kalčine,
Odpasuje britku svoju ćordu, 890
A od pasa povadi oružje,
S glave baci kalpak i čelenke,
Na kolina pred svog' pade babu:
„Alali mi, mili roditelju!
„Što sam na te ćordu povadio, 895
"I malo te nisam pogubio." –
"Alal-usum, moje dite drago!
„Neće tebi zamiriti babo.“
Namah dite na noge skočilo,
I on nađe dva hitra berbera, 900
Timar čini svoga roditelja,
Jedan mije, drugi bradu brije.
Bilogrla odilo donila.
Kad se beže lipo napravio,
Tad Alajbeg ko i prije bio. 905
I kad oni u ložnicu poći,
Dva derneka u begovu dvoru.
Koje ć' dvoje bolje podraniti,
Dvoje starih ali dvoje mladih?
Bolje dvoje uranilo starih, 910
Dvor pomeli i vode donili,
Na odžaku vatru naložili,
Dokle su se mladi probudili.

Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg


Reference

Izvor

Hrvatske narodne pjesme, što se pjevaju u Gornjoj hrvatskoj Krajini i u turskoj Hrvatskoj; sabrao Luka Marjanović; Svezak I, u Zagrebu 1864., troškom i tiskom A. Jakića. str. 150-174.