Осман-ага
| Осман-ага Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1858. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Осман-ага
Са чардака, са мека душека,
Чучук-Стана тиху поноћ чека.
На узглавке наслонила главе,
На ћилиме свилене рукаве,
Па се, млада, мислима предала.
Чудна мис'о — сва је затрептала!
Плам обасу снега бело лице,
Горка суза дуге трепавице,
И опет се каткада осме'не —
Тако исто и ружица вене!
Неког чека — Осман мисли себе;
Вељка чека, а с Османа зебе...
Пуста гора... Мируједу вуци,
Али бесне по гори хајдуци...
Осман поглед кроз прозоре пење
На планину, у студено стење,
Пак је гледа, дуго, дуго гледа...
»Коња амо, робе!« — заповеда.
— Кушља копа ногама обема,
Поноћ нема Осман-агу спрема.
»Не, Османе!« — млад му Алил вели,
»Куда су те ђаури занели?
Чучук-Стана? Торлакиња пука,
И та љуби из горе хајдука!
Послушај ме, вернога кардаша!« —
Осман ћути, а ножа се маша.
Тимок јури као стрела лака,
Осман-ага муња из облака...
Са чардака чарне очи гледу,
Како сјајне звезде трепећеду.
Шта видеше?... Од шта Стана преза? —
На алату од чудног витеза
Османово руво и одело,
Османове токе најсјајније,
Османове — али Осман није!
Она зебе... Осман је, зацело!...
Прену, лака, с висока чардака,
Да јој Тимок хладна буде рака.
Већ поскочи!... Света не имаде...
Ал' на срце — Хајдук-Вељку паде!...
Где кроз стење хладан Тимок плива,
Осман-ага у крви почива.
|