Osman-aga
| Osman-aga Pisac: Đura Jakšić |
| pesma je napisana 1858. godine[1]; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931)[2] |
- Osman-aga
Sa čardaka, sa meka dušeka,
Čučuk-Stana tihu ponoć čeka.
Na uzglavke naslonila glave,
Na ćilime svilene rukave,
Pa se, mlada, mislima predala.
Čudna mis'o — sva je zatreptala!
Plam obasu snega belo lice,
Gorka suza duge trepavice,
I opet se katkada osme'ne —
Tako isto i ružica vene!
Nekog čeka — Osman misli sebe;
Veljka čeka, a s Osmana zebe...
Pusta gora... Mirujedu vuci,
Ali besne po gori hajduci...
Osman pogled kroz prozore penje
Na planinu, u studeno stenje,
Pak je gleda, dugo, dugo gleda...
»Konja amo, robe!« — zapoveda.
— Kušlja kopa nogama obema,
Ponoć nema Osman-agu sprema.
»Ne, Osmane!« — mlad mu Alil veli,
»Kuda su te đauri zaneli?
Čučuk-Stana? Torlakinja puka,
I ta ljubi iz gore hajduka!
Poslušaj me, vernoga kardaša!« —
Osman ćuti, a noža se maša.
Timok juri kao strela laka,
Osman-aga munja iz oblaka...
Sa čardaka čarne oči gledu,
Kako sjajne zvezde trepećedu.
Šta videše?... Od šta Stana preza? —
Na alatu od čudnog viteza
Osmanovo ruvo i odelo,
Osmanove toke najsjajnije,
Osmanove — ali Osman nije!
Ona zebe... Osman je, zacelo!...
Prenu, laka, s visoka čardaka,
Da joj Timok hladna bude raka.
Već poskoči!... Sveta ne imade...
Al' na srce — Hajduk-Veljku pade!...
Gde kroz stenje hladan Timok pliva,
Osman-aga u krvi počiva.
|