5
Ослобођење Војнића 12. јануара 1942. године
Нема славе без тешких страдања,
Ни јунака без љутих мегдана!
Зато пјевам о Војнићу граду
Кој’ доживи судбину крваву,
Много св’јета ђе изгуби главу,
Ал’ велику он доживи славу.
Крв се лила ка свакоме прагу,
Ал’ све није кренуло по врагу.
Зато пјевам у његову славу
И о борби за слободу праву.
И јунаштву наших партизана,
Ђе нам сину прва зора рана,
Прва наша побједа велика,
Наше борбе то бијаше дика.
Већ је прошло по године дана,
Пун је Војнић био Талијана;
Повјереник доктор Жунац био,
Ког Павелић овдје поставио.
Он је људске крви ожеднио,
Многе Србе у гроб отпремио;
Павелићу да би омилио,
Од Срба је Војнић очистио
Јер се многа раја разбјежала
У планине да се спасе глава.
А сад чујте, истина је права,
О чем Жунац није ни сањава’:
Бојни поклич од Партије стиже
Да се народ на устанак диже.
Кад се Кордун у пламен завио,
Из планине соко закликтао:
„Ој, народе Лике и Кордуна,
Дошло вријеме да се диже буна!“
Свуда ничу чете партизана,
Све јунака за љута мегдана.
Талијани сад се препадоше
И Војнића града оставише,
Па усташе у њег уселише
И посаду јаку поставише
Од жандара и од домобрана
Шест стотина, ово није шала.
Партизанска још је снага мала
Јер је мало оружја имала.
Ал’ је Кордун на све стране врио,
Па се Жунац јако престрашио;
Усташа је нешто добавио
Домобране да би охрабрио,
Побуњени народ покорио.
За команду од свију војника
Поставише Пушића бојника,
Вуковића њему замјеника,
Јер је Пушић стари племић био
С каквима се Анте поносио,
Витезов’ма својим их је звао.
Сада чујте, моја браћо драга,
Каква Жунац ту остави трага:
Пали, коље и пљачку довлачи,
Јадну рају на све стране тлачи.
Мисли рају тако уплашити,
Од Партије народ одвојити.
Ал’ је народ добро опазио
Ко је са њим у невољи био;
Компартију боље пригрлио,
За слободу борбу прихватио.
Од Кордуна и Баније славне
Командант је Манола Иване
У Шпанији који се борио,
На Кордуну браћу заволио.
Једно јутро Иво поранио
И у тешке мисли заронио.
Мисли како б’ Војнић освојио,
Од фашиста Кордун очистио.
Петрова је гора шума мала,
Народу је заклоништа дала,
Ал’ је сваком досадила била
Из Војнића фашистичка сила.
Кад је Иво мисли промислио,
Он је б’јелу књигу написао
Своме другу Опачић Ћаници
И јуначкој својој перјаници.
У књизи му овако говори:
„Ој, јуначе, Опачићу Ћане,
Кад ти ова б’јела књига дође,
Немој, друже, часа почасити,
Брже дођи у Петрову гору,
Јер имамо важна разговора."
Кад је Иво књигу накитио,
Књигоноши хитром књигу дао,
Још му каза откуда ће заћи,
Ђе ће Ћану команданта наћи:
„Бој се чује око Војишнице.
Добро пази откуда ћеш доћи.
Ће је боја ту ћеш њега наћи.“
Кад је књига до Ћанице стигла
Брзо јунак књигу проучио
И на ноге јуначке скочио,
Свог Богдана друга дозивао
Па овако њему говорио:
„Ој, Богдане, јуначко кољено,
Мене Иво у Иетровац зове.
Ја ћу часком до њега скочити,
А ти ћеш ме овдје замјенити
Јер се у те могу поуздати."
Млад је Богдан син јуначке Перне,
Партизан’ма и Партији вјерне,
Ђе не бјеше никад кукавице,
Кукавице нити издајице.
Уз Богдана три су сива тића,
Три јунака три брата Поштића:
Мирко, Миле и брат им Милане
Кој’ с’ не боје ни смрти ни ране.
Знаде јунак што треба радити
И команду ком ће повјерити.
Већ шест дана у крвавом колу,
Војишничку он опсједа школу,
Ал’ се не да, сам је бог убио,
Јер се душман добро утврдио.
Ал’ би школа била брига мала
Кад на друму овом не би стала,
Да сваки дан није нова госта
Од Војнића и Вргинамоста.
Сваки дан се бију битке љуте
Да душману затворимо путе.
Те навале до сад смо одбили
И оружја доста задобили.
Ал’ је Ћани Богдан говорио:
„Пођи, друже, куд си наумио.
Добро знамо куд се душман креће.
Вјеруј, друже, пробити се неће!“
Тада Ћани доведоше коња,
Његовога вранца без биљега.
Кад усједе сила на бијеса,
Под копитом земља се потреса.
Би рекао и би се заклео
Да је крила тица расклопила.
Кад нестаде брже са видика
Силан јунак, партизанска дика!
Кад је Иво Ћану угледао,
Од радости на ноге скочио,
Јунаци се братски загрлише,
За јуначко здравље упиташе
И сједоше па се одморише,
Ал’ одмора ту дуго не бјеше.
Тад говори Опачићу Ћане:
„О, мој друже Манола Иване,
Да ти кажем што се доље збива
Шест дана се води битка жива.
Али, друже, ја се сада надам
Војишницу сутра да савладам,
Јер смо јуче добре среће били:
Први бацач мина заробили.
Из Војнића помоћ им је пошла,
Али кад је до Арлова дошла,
Дочека их Перић Игњатија
Са тридесет својије’ делија.
Ту добисмо тридесет пушака,
Један бацач и десет граната,
Три машинке и остале спреме.
Мироваће сада неко вријеме.
Талијани од Вргина Моста,
Са њима је било муке доста.
Сваки дан се крећу према нами,
Али запну у Цреварској Страни,
Јер засједа ту је доста јака
Од педесет добрије’ јунака.
Тамо сједи Сучевићу Раде
Који води Славскопољце младе;
Лончар Јово и Ркман Душане
С јунацима Маличке и Перне.
Па Талијан чим се к њима крене,
Носи натраг мртве и рањене.
Мислим да смо њима досадили
Јер к’о прије нијесу насртљиви;
Два се дана већ не појавише,
Па још сутра и не тражим више.
Војишници биће сутра вруће
Јер бацачем мислимо их тући;
Мислим да су наду изгубили,
Од јуче су мало попустили,
Мање псују и мање пуцају
Када лозив на предају чују.
Кад партизан буквицу им чита,
Већ понеки за услове пита.
Али сутра ако с’ не спамети,
Школу ћемо на јуриш узети.
Сад, Иване, побратиме мили,
Све си чуо што смо наумили,
Сад ми кажи, побратиме мио,
Што си данас по ме поручио?"
Ту је Иво задовољан био
Па је свога друга загрлио
И овако њему говорио:
„Све је добро што си урадио!
Мило ми је што с’ и вама жури
Војишница да се докусури.
Ту ти више ништа немам рећи,
На послове друге треба прећи.
А сад, друже Опачићу Ћане,
Ми имамо још потеже ране:
Та је рана Војнић-бијели граде,
О њему сам ја мислио саде.
Али Војнић није тврђа мала!
Према њему све је ово шала.
Војске броји пет стотина ближе
И још увијек помоћ им пристиже;
Шест тешкије’ држе митраљеза
И тридесет пушкомитраљеза;
У зидове утврђени стоје,
Зидови се пушака не боје;
Ми немамо топа ниједнога
Који би нам ту добро помога’.
Међу њима има и усташа
Који знају за правила наша.
Што су криви, то морају знати,
Без невоље неће се предати.
Четрнаест има официра,
Сад Вуковић бојник командира;
Не знам право како они стоје,
Али знадем дас’ усташа боје.
Све што до сад могосмо дознати:
На предају с’ не сме рачунати.
Снијег пада, може с’ наслутити
Да ће добро путе завијати;
То ће нама много користити
Јер им помоћ неће долазити.
Тад морамо нешто учинити
Да слободни терен проширимо
И народу муке ублажимо.
Сад си чуо зашто сам те звао:
Да заједно ствари промозгамо
И чинимо како одлучимо. “
То је Ћани јако мило било,
Команданту своме говорио:
„Слушај, друже, сада мисли моје
Што с’ одавно кроз главу ми роје:
Докле овог друма прочистимо,
Са Војнићем да се забавимо.
Међ’ борцима разговор се води
Како Војнић да се ослободи,
Јер је Војнић рана која боли,
На Војнић би смјело јуришали.
Батаљон ми двјеста људи броји:
Тешко ј’ рећи кој’ од кога бољи.
Командира, дивних комесара —
Све јунаци да им нема пара;
Било куда дању или ноћи
На заповјед у ватру ће поћи.
Ал’ на Војнић нећу јуришати,
На нишан му борце поставити,
Него чим ће Војишница пасти,
Војнић ћемо тврдо опасати.
Нећу дати хране дотурати,
Не дамо им лећи ни заспати,
А што даље то ћемо видјети,
О свему ћу тебе извјестити.
А сад збогом, морам тамо поћи,
Скоро ће ти добри гласи доћи!“
Мудре ријечи Ћане је зборио,
Па је Иво задовољан био
И сретна му пута зажелио.
Оде Ћане селу Војишници,
Оста Иво у гори зеленој
Ђе је брзо књигу накитио
Команданту Видовић Николи
Да му каже шта се овдје ради,
Да сјетује и да га охрабри.
На Николу сила ударила
Од Ласиње и Писаровине.
Пушке праште а топови ричу,
Бој се бије, никад не престаје.
У књизи му Иво поручује:
„Ој, Никола, на гласу јуначе,
Удри, друже, што год можеш јаче
На Војнић ће Ћане ударити,
Ти усташе мораш уставити
Да нам овдје плана не покваре
И са леђа Ћани не ударе.
А да видиш Опачић Ћаницу:
Он бацачем бије Војишницу
Коју држи триест домобрана,
Пет усташа и седам жандара.
Кад видјеше ђе ће изгинути,
Препадоше с’ па се предадоше
И оружје своје положише.
Ту погибе Црнковић Душане,
У срце га погодило тане,
Ал’ другови њега осветише
Јер усташе ондје постријељаше.
Католички баш је бадњак био,
Домобране народ нахранио,
На слободу Ћане их пустио
Нек их мајке виде живе здраве,
Нека Божић са својим’ прославе,
Нек усташке лажи разбијају
И истину свуда казивају.
Сад да видиш Опачић Ћанице
Кад се јунак ријеши Војишнице.
Он позива чета командире,
Комесаре и воднике храбре,
Па овако наређење даје:
„О, јунаци, моји соколови,
Побједе сте многе изборили
И оружја доста задобили,
А душману јаде задавали,
На бојишту испит положили,
За бојеве веће се спремили,
Свом народу одбрана сте били.
Почећемо сада битку већу
Да јуначку окушамо срећу.
Знадем што ће свима мило бити:
Војнић ћемо сада опасати
Да ни тица из њег не излети
И да храну не могу добити.
Снијег је сада путе завијао,
Усташке је планове омео,
А нама је, браћо, помогао."
Онда јунак војску распореди
По потреби, ’вако како слиједи:
Друг ће Богдан крај Војнића бити
И у Јурги штаб ће ударити;
Од Кекина моста до Црквишта
Ту ће бити Томашевић Јово
Са петнаест Доњовојнићана;
И са њима Кнежевићу Миле
Са двадесет храбрих Лоскуњана.
Само, браћо, држите на уму
Да ј’ усташка нада у том друму
Који води од Карловца града,
Туд’ Вуковић помоћи се нада.
Од Радоње па до Војишнице
Засједу ће тврду поставити
Ђурић Милош и Топићу Перо
Са двадесет храбрих Радоњана,
Радоњана на гласу јунака
Кој’ су први митраљез отели
И у боју славу задобили.
Мало дал>е испод Радмановда
Распореди комунисте старе:
Басаћана и Хајдина Јосу
И младога Џодана Милоша
Са двадесет добрије јунака
Купл>енчана и Радмановчана.
На Коларић до воде Радоње
Нека иде Перић Игњатије,
Те Кошарић и Басара Миле,
И са њима тридесет јунака
Из Дебеле Косе гласовите,
Из тврђаве прве партизанске,
Нек с Јовицом буду у дослуху
Према тврдом друму карловачком.
Ако њему до невоље буде,
Радоњу ће они пребродити
Усред зиме као усред љета,
Да се душман тим друмом не шета.
Позовите људи пет стотина
Са копљима и са рогуљама,
Који јоште пушака немају,
Ал’ јунаци једва их чекају.
Све празнине њима попуните
И за смјене најбоље узмите.
Још на друму горе у Церовцу
Тамо сједи Блажевић Михајло
Са тридесет добрије’ момака.
Он с Карловца очију не скида,
Чува друма к’о очињег вида.
Ја ћу поћи у Гаћеша село
Испод мале шуме Међеђака,
Покрај пруге положај узети
Јер невоља већа отуд пријети.
Ноћу, дању чују се топови,
Ударају усташки лопови.
Ту Видовић јуначки се бори,
Ал’ га сила трипут јача гони
И настоји овамо продријети,
Не знам ’оће л’ јунак одољети,
Па тај правац морам заштитити.
Ако тамо напад одбијемо,
Па с Војнићем сви се забавимо,
Овдје ћемо нешто измислити,
Па ће од њих триста јада бити.“
Тад другови Ћану испратили,
Успјеха му много пожелили,
Држати се добро обећали,
Па су Војнић тврдо опасали.
Стиже Ћане испод Међеђака
Са својије’ сто дваест јунака.
Долина је до Утиње дуга,
А долином разрушена пруга.
Он је борце своје окупио
Па је јунак њима говорио:
„О, јунаци, моји соколови,
Овдје су нам потребни ровови;
Усташке ће сад намјере бити:
До Војнића града продријети
Јер је Војнић у средини буна
И средина гордога Кордуна.
Није шала Војнић изгубити,
То Павелић не см’је замислити,
Ал’ их овуд нећемо пустити,
Рађе ћемо главе изгубити.“
Наређује ђе ко треба поћи,
На положај брзо треба доћи
Јер све ближе топови се чују,
Још усташе ув'јек напредују.
У засједи на Цреварској Страни,
Ту остају већ јунаци знани;
Баш од Перне и Славскога Поља
За сад војска не постоји боља.
Изнад села Војнић-Колодвора
Ту постави Пекића Душана
И са њиме Шимулија Зора,
С Брђанима на гласу јунац’ма,
Кој’ не знају никад одступати,
Већ на ноже банду дочекати.
Мало даље Мркоњић Илију,
Љуту, браћо, са присоја змију,
Који има дјеце десетеро,
Већ два сина у чету довео;
К’о Бирчанин има дуге брке,
Душману је већ задао трке.
С њим комесар Милош Мркоњићу
И још јунак Гаћеша Милошу.
Покрај саме шуме Међеђака
Тамо шаље Бреберина Мишка
И јунака Карталију Вељка;
Два јунака два су лава љута
Којима се душман клони спута.
Са њима је чета одабрана
Јер су они на средини плана.
У Утињи према Сјеничаку,
Ту је мјесто на гласу јунаку,
Ту постави Дакић Милисава
И јунака Савић Михаила,
Буковчана — добрије’ јунака,
Од хајдука старих потомака,
Који знају стићи и утећи
И душмана стојећ’ дочекати.
Код утињске цркве поставио
Главом, брате, Живковић Ђурију
Кој’ у трку митраљез преноси,
На јуришу све пред собом коси.
Сам Ђурија вреди за тројицу,
Собом води друга петорицу;
Задрт јунак па сам друштво броји,
Неће оног ко с’ куршума боји.
А у школи крај Славскога Поља,
Ту је стигла чета понајбоља
Габрић Станка, храбра командира,
Чија чета никад нема мира;
Изненада он у помоћ дође,
Ђе потреба, он се ув’јек нађе.
Није дуго зријеме потрајало,
Са Јуриних брда запуцало,
Ал’ то није била већа сила,
Већ усташка извидница била
Која ј’ оштром ватром дочекана
И побјегла главом без обзира.
Два-три дана то се поновило
И поново све се умирило;
Плотун плане па се опет смири,
Извидница главнини отпири
Да јој јави како овдје бива,
Ђе без броја партизана има,
Да партизан на прузи не др’јема,
Па за Војнић чиста пута нема.
А Вуковић у Војнићу плаче
Јер он не зна што ће и куда ће.
Авиони храну му бацају,
Партизани пола отимају;
Амбуланта пуна рашеника,
За лијечење не има прилика;
Па у већу још невољу пао:
К партизан’ма доктор побјегао.
Пушке праште, позиви се чују,
Партизани ув’јек поручују:
Предајте се јер излаза нема,
Помоћ вам се од никуд не спрема
Али бојник то неће да чује,
Већ топова пуцањ ослушкује
И отуда помоћ очекује.
Тако траје две недјеље дана,
Гарнизону понестала храна;
Пушке лају без икаква циља,
Пуца душман, ван се не помиља.
Наша војска у снијегу је стала,
Ал’ јој студен није додијала.
На друго се Ћане наљутао:
У битака он је много био,
Па се јунак није научио
,Вако дуго на мјесту стајата,
На јалово метке просипати.
Ту се јунак јако замислио
И борцима својим говорио:
„Ој, другови, моји соколови,
Послушајте, нешто покушајте:
Од Црквишта људе повуците,
Усташама простор отворите.
Кад не виде тамо партизана,
Можда схвате да мјењамо плана
И опсаду туда напуштамо
Јер се нечег отуда бојимо,
Откуда су топови се чули,
Откуд су се помоћи надали.
Можда ће се бојник одлучити
Из Војнића туда се пробити.
Ако варка та успије сада,
Да се војска извуче из града,
Наша ће се испунити нада.
Добро ћемо засједе сакрити
И будно их на путу пратити.
А када нам у клопку упадну,
Тад ће своју проклињати нану
Која их је јадна породила
И на војску Анти опремила.“
То другови једва дочекаше,
С Црквишта се брзо повукоше,
Усташама простор отворише,
А засједе добро се сакрише.
Кад је бојник чудо опазио,
Ту се, браћо, љуто преварио,
На покрет се брзо одлучио.
Зором рано по дебелом сн’јегу
Прти војска Кокиреву Вријегу,
На Црквиште колона изиђе,
Партизана не видјеше ниђе;
Ништа не зна куда су нестали,
Као да су у земљу пропали.
Снијег до паса а пртине нема,
Али гази та сила голема;
Није шала шест стотина људи.
А партизан гледа па се чуди:
У нас овдје двеста партизана
Развучени на некол’ко страна;
Сваки мисли ђе ће боље стати
Да би силу могли савладати.
А колона даље кроз снијег рује
Рек’о б’ нико више не страхује.
Из колоне већ се пјесма чује,
„Правац пруга!“ — бојник наређује.
Ој, бојниче, баш си нека лола!
Џабе твоја официрска школа,
Џабе бојна и карта у руци
Кад ратујеш с вуци и хајдуци!
Још им нијеси научио име,
Нити знадеш мајсторије њине.
Пругом напред! — команда је сада,
Па све тако до Карловца града.
Све је ведро к’о да је парада,
Све је чисто, ко се јада нада?
Ал’ да видиш Опачића Ћане,
Он облијеће своје партизане
По кланцима што су заклоњени,
Да охрабри, да их за бој спреми.
Смијући се сваком каже: „Пази
Да се нико пушком не огласи,
Нишан равнај, нека душман гази,
Тако дубље у клопку улази.“
Од радости Ћани срце куца,
Ал’ још не да да се на њих пуца.
„Стрпите се, моји соколови,
Пустите га нек још мало плови.
Мирно лез’те, добро нишаните,
Докле моју пушку не чујете,
Кад чујете, паљбу отворите,
Ал’ метака џабе не трошите!“
Тако Ћане крај засједа шеће
Као соко кад гнијездо облијеће.
Партизани, куда Ћане прође,
У свакога нова снага дође.
Они воле команданта свога
И његова гласа јуначкога.
Кад је душман на средини био,
Тад је Ћане пушку опалио.
Сад да ти је стати па гледати,
Ко не видје тешко ћ’ вјеровати:
Са свих страна осуше плотуни,
А бојна се скамени и збуни,
Попадаше мртви и рањени,
А живи се једва освјестили,
Тад усташки плотуни плануше,
Слаба вајда и од тога бјеше:
Партизана ниђе не видјеше.
Банда пази откуд ватра сијева,
Ал’ јој никог на нишану нема.
Три је сата борба потрајала,
Паљба, врисак небо проламала.
Много мртвих и рањених бјеше
Док душмани пораз осјетише,
Ал’ не мисле јоште на предају,
Нег’ се за бијег они припремају,
Али ни то лако ићи неће
Јер се тешко кроз сњежину креће;
У два правца сташе бауљати
Откуд пушке није било чути:
Једни крећу до цркве Утиње
Јер још отуд пуцало се није.
Ал’ од цркве уједе их змија:
С митраљезом Живковић Ђурија
А са својом петорицом друга.
Колона се поче да веруга.
Када први на челу падоше,
Други с’ натраг у бијег дадоше,
Ал’ митраљез стиже их у бијегу,
Свуд крвави трагови по снијегу.
Друга креће према Славском Пољу
Да измакне ратноме покољу;
Већ до школе на пушкомет стиже,
Школа ћути док с’ примакне ближе.
За бјежање то је задња нада,
Ал’ ту, друже, најтеже настрада:
Ту га чека чета Габрић Станка,
Партизанског на гласу јунака.
По колони сад су ударили,
У трку је натраг одбацили.
Тада Габрић на јуриш их гони
И у трку бије по колони.
С друге стране Ћаница се чује
Ђе борцима јуриш командује,
Домобране зове на предају,
Чему јоште да се понадају.
Сада бојник и сам види краја
Јер једини излаз је предаја.
Тад се б’јеле крпе појавише.
Кад заставе Ћане угледао,
Брзо свога коња појахао,
Из свег гласа партизане зове
Да пуцање одмах обуставе.
Али, друже, то не иде лако
Јер се борба разиграла јако.
Са свих страна заглушује вика
Рогуљаша и од копљаника;
Право чудо кол’ка их је сила,
Као да се са неба спустила;
Ту је много будућих јунака
Кој’ се желе дочепат’ пушака.
Али Ћане ту прекину хајку
Помињући неком оца, мајку.
Ал’ то њему нико не замјера:
Команда се извршити мора.
Кад видјеше да се Ћане љути,
Морали су натраг устукнути.
Када јунак направио реда,
Задовољно партизане гледа;
Сваки пушку по средини држи
И војничку дисциплину врши.
Заробљене једни упућују
Ђе да метну пушке, муницију.
Заробљене чим су постројили,
Рањенике свуда покупили,
У најближе куће их унијели.
Тада виче своје болничаре
Рањенима да превију ране.
’Вако јунак партизане учи:
„Док је борба, буд’те горски вуци.
Кад противник задобије ране,
Не пиши га више у душмане.
Тад од њега опасности нема,
Нек комесар политику спрема,
Казаће му што је Хитлер хтио
Када га је на браћу водио.
Кад рањеник својој кући оде,
Нек понесе гласе из слободе;
Нека прича што је Компартија
Која братство и љубав развија,
Па кад оде било којој страни,
Многи од њих биће партизани.
Чујте, браћо, ко је овдје био,
Свако се је у то увјерио;
И ко гледа, још се мало чуди
Што учини сто двадесет људи.
Па и Анте у Загребу чује
Да Ћаница овдје командује.
Стотина му мртвих и рањених,
Пет стотина живих заробљених,
А оружја добисмо толико
Што до сада не задоби нико.
Покрај плијена наш се стражар шета:
Ту је цијела митраљеска чета,
Ту је седам тешких митраљеза
И тридесет пушкомитраљеза,
Тридесет је коња товарњака,
Муниције, гомила пушака.
Цио Кордун сада се поноси:
То оружје наша војска носи.
Свуд се нови јављају војници
И слободе наше заточници.
Друже Ћане, весела ти мајка
Која роди таквога јунака!
И Партија живила нам мила
Која те је у бој отпремила!
Наша ј’ борба домовине дика
А фашизму мука превелика.
Зато пјесме ја од срца слажем,
Јунацима хвалу да искажем.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
