Освета (Драгиша Васић)

←Витло

Освета Писац: Драгиша Васић Витло и друге приче

Понор→

Сва ми је савест у ранама.

Дрхћем, сам мртвачки модар дрхћем. „Мајко“, кажем, „добра мајко, пустите ме, пустите ме, бежите!“ Ојађена, бела као креда, унакажена, дрхти и она као ухваћена, препала звер. „Шта ти је, сине? Сине, шта ти је? Сине, сине!“ — „Хоћу да убијем, да распорим, да исечем на парчад.“ — „Кога да убијеш? Зашто да убијеш? Зар оца рођеног да убијеш? Умири се, поврати се, прекрсти се, помоли се Богу, помоли се Богу!“ — „Бежите, бежите, бежите брзо, склањајте се, пустите ме“, вичем и отимам се, а очи ми пуне крви и смрти и мржње. „Њега да убијем.“ — „Њега? Њега да убијеш? Зар њега да убијеш? Зашто? Шта ти је крив?“ јауче она. — „Крив! Крив ми је, крив, не разумеш, никад нећеш разумети; пусти ме, ти ниси у стању, ти не можеш разумети.“ И рвем се, и бесно се борим, и свом грчевитошћу свога беснила ломим кошчате прсте моје мајке, јадне моје мајке.

А до нас, у великој соби, јечи отац, мој отац, мој рођени отац. Он и не сања шта се овамо збива, болестан је и наслоњен на гомили белих јастука, у највећим је мукама и стар, престар, намучен, јадан, кашље, кашље, кашље. На столу куца сат онако, у углу трептавим, болним, чини се, последњим пламичцима пуцкара кандило. Мир укочен. „Јао, шта ја радим? Полудео сам. Да ли сам, Боже, полудео? Зашто, зашто ми је крив?“ и бацам нож којим сам витлао, велики, витак, с обе стране оштар турски нож, и гологлав, изгубљен, полудео, бежим, бежим далеко изван града.

По путу, правом и белом од месечеве светлости, велике, тешке и покретне сенке од шуме. Ја бих рекао да су сенке; корачам, па ужаснут устукнем над њиховим мраком, као над црном провалијом пакла. Препадам се, страх ме да ћу се сурвати. И обилазим, осврћем се, па буљим у велики сјајни котур на небу; лепо видим огромну мрку мрљу: баш као сенка убице над жртвом. И скљокам се на обали реке, гледам, гледам. Сва сребрна, са дрхтавим таласима, шуми она, шапуће нешто: плаче ли, јечи ли, прети ли, смеје ли се, не знам, не разумем, не знам. У подножју велике планине беласа се град, прибио се, сања. Ко је тај град? Зашто сам се ту родио? Зашто баш ту до великог торња? Где сам? Шта је са мном? Како да живим? Куда да бегам? Да ли да убијем? Шта да радим? Где ћу, Боже, где ћу? И умукнем, заћутим, мучим се, страдам до беснила, и слушам како ми удара, удара, удара срце и звони у ушима, како узбуњена крв у махнитом бесу бунтовничког бунила јуриша, бурља, кључа и раздире јадни мој пренапрегнути мозак. Па нагло скачем и појурим: „Кукавицо!“ вичем из свег гласа. „Кукавицо! Кукавицо!“ И посрнем, срушим се понова крај пута поред сребрне реке; хтео бих да видим у чему је то ствар, да се смирим, да се паметно питам: шта ми је крив, шта ми је крив? Шта? Зашто да га убијем? Али иза брега однекуд, дубоко однекуд допире нечији глас, неко дрско понавља моје сопствене речи. Ја се тржем, подижем збуњено главу и дивљим, нечовечјим криком питам, претим: „Ко је? Ко је? Ко је?“ Не бојим се никог. Рвао бих се са земљом. Смрвио бих је. И страшном снагом стежем чело; узалуд тражим једну једину мисао: не знам ништа, ништа не знам, само искрвављеним песницама ударам, ударам, ударам по збуњеној глави и вичем и ричем пиштавим и промуклим гласом звери: „Кукавицо! Кукавицо! Кукавицо! Кукавицо!“

И не знам ни сам шта ме смирује, долазим помало к себи, присећам се... Господе! Боже! Боже Господе! Био је здрав, страшан, моћан, богат. Ми пуни ужаса од његовог погледа. Ћутљив, мрачан, суров, суров, суров. За обедом, пред гостима, на улици, у дућану, у колима, свуда, својим погледом страшнијим од свега, сече сваку нашу радост, зауставља сваки наш осмех,: камени сваки наш полет. Ми стрепимо, препадамо се, немимо, умиремо, као да смо се родили, дошли на свет само да дрхтимо. Он је говорио: „Болестан сам, зар не видите? Шта је вама, зар не видите да ћу умрети; готов сам, још до јесени, шта ћете после?“ Ми му веровасмо до данас, више је од тридесет година, целога живота, остаресмо и сами, а слепо веровасмо, мучисмо се, дрхтасмо и премирасмо над њим; над његовим животом, без кога се нисмо могли замислити...

Мали смо били, полазили у школу, у Београд, растајали се, грлили га, плакали. Он плаче заједно с нама: „Збогом“, говорио је, „више ме нећете видети.“ У поштанским колима, шћућурени под арњевима, целога пута бришемо очи сасвим мокрим марамама. Доцкан, по мраку стижемо на малу станицу. Не познајемо никог. Сами смо, седимо на ђачком пртљагу, дрхтимо и унезверени уздржано јецајући чекамо полазак воза, док нам писак машине раздире срце: „Шта ли је с њим? Јадни тата, шта ће бити с њим; ох, добри Боже, шта ћемо после?“ И сву ноћ, целе боговетне ноћи, јецамо тако на платформи вагона, убијени, ојађени, луди, са грудима пуним суза, са срцем пуним очајне бриге и ужасне неиздржљиве слутње.

И после тако, долазе нам писма, велика, намерно дрхтећа слова, као писана сасвим изнемоглом руком, прети нам увек: нестаће га, нећемо га затећи, ту је, готов је, вели. Чуди се како већ није иструлио и верује да је то последње писмо, а ми на њега не мислимо и тек кад га нестане видећемо шта смо у њему изгубили. И све тако, све тако.

Па се враћамо кући лети о распусту и срца би нам цветала од среће да није оне страве. Журно силазимо с кола, стрепимо, не видимо га на великој капији где нас остали чекају. Премиремо, без даха смо, улазимо. Он чека унутра, намрштен, набрекао од здравља, али прво што нам каже раздире нам душу: „Нисам се надао да ћу вас видети, никако се нисам надао, једва сам се извукао, још ово лето, још само ово лето.“ Црно нам лето.

Црно нам лето. Ми смо све време у дућану, од јутра до мрака, и помажемо, продајемо, меримо, пакујемо, служимо га. Он седи на клупи, ћути, набраних веђа, увек мрачно ћути, гледа у земљу, сатима гледа доле. Да ли мисли, шта мисли, ко би знао! А ми се играли, над нашим главама високо лете шарени змајеви, поред дућана пролазе наши несташни другови чујемо њихово весело клицање, маме нас, задиркују. Ми га гледамо молећиво, преклињући, нека нас пусти само мало, само мало. Али понова сече нас његов поглед и прикива за проклету мрску тезгу, иза које једва вире наше тужне мале главе. Ох како смо дубоко мрзели тај дућан и како смо искрено молили доброга Бога да се он упали, да изгори, сасвим да изгори и да га нестане, па да слободни као наши другови који га немају, који га никада нису имали, излетимо на бурно игралиште код чесме.

И годинама тако, у меланхоличној повучености, са очима обореним и стидљивим, са срцем слабим и плашљивим, без детињства, без радости, без смелости, неотпорни, уплашени, слаби, исмевани, ми нисмо знали противречити, ми нисмо знали нападати (увек смо били нападани), ми нисмо знали водити (увек смо били вођени), снебивали смо се, увек смо се снебивали, спутани његовим страшним погледом као тешким, немогућим синџирима... Био сам велики, читао сам новине: неко је ударио, други разбио, трећи отровао, онај побегао у свет, овај провалио, шести се побунио, седми убио. Је ли могуће? Је ли могуће? Је ли могуће? Како су смели? Како само смеју? И сви ризикују, протестују, боре се, боре, боре, отимају се, живе, преступају, пркосе. О благо њима! О благо њима! Излишан, баш као сасвим излишан на свету, чудио сам се, завидио, дивио сам се овим моћним, активним и смелим личностима, јунацима овим што све смеју и што су јаки, пркосни, храбри, насилни. И све више и све дрскије опијао сам се једном једином, последњом, спасоносном, раскољниковском надом — злочином, и све више и све очајније жалио за снагом које немам да развалим, да прегризем, јест да прегризем и да искидам тешке, мрске, одвратне окове којима сам спутан...

Идемо сви за сандуком његовог сина. Спуштају га у гроб у који га је он отерао. Последњи је час, баш последњи. И ја хоћу да вриснем, Боже, да вриснем; и у том часу како би ми било лакше! А он ми не да. И то ми не да, ето ни то ми не да, ни то, ни то, само то да вриснем; морам да умукнем. И тако увек, увек, увек, давио ме и на средини, на пола пута, спречавао ме и задржавао ми срце, дах и нагон.

Идем у рат: „Чувај се!“ вели. Буним се против неправде: „Зашто ти, има други?“ Хоћу да помогнем да олакшам, да одбраним: „Немаш коме, немаш кога!“ Хоћу да кажем: „Ти то не знаш“; хоћу... ја хоћу, ја сам увек хтео, ја бих хтео; али ја не смем, ја никад ништа нисам смео, ја ништа, кукавица, не смем. И тако је он подсекао моја крила. Подсечених крила, ја никад нисам могао полетети, ја сам увек скакутао. И тако гледам себе, сав живот — умирање од страха. А зашто? А шта сам? Из чега сам? Где ћу? Боже, ништа сам био, знам; идем понова тамо, остаје слика, једино, једино слика остаје човека. И кукавичлук, снебивљивост, повијане — зар моја слика? Зар то? Зар само то да остане моја слика? Ако ништа друго, зар те слике ради не вреди да убијем, да убијам, да отрујем, да трујем, да свршим са проклетим старим теретом, да кроз злочин ступим у нов живот, и да престанем с камена на камен прелазити реку, гледајући преда се, пун страха да се никад не уквасим? А ја бих хтео да се усправим, то бих хтео; да се усправим, да се усправим, да се усправим, да газим по води, по блату, по крви, макар по смраду, да рањавим ноге, али да газим, да гледам право, далеко, у сунце, унедоглед, да широко, ето само то, да широко отворим очи, да искидам ланце, да се ослободим, да будем јак, пркосан, страшан другима, као звер страшан другима...

И ту, понова бесним, устајем, јурим натраг кући. Смело улазим унутра, право у очеву собу. Он лежи на гомили белих јастука, брзо дише, брзо, кркља. На челу вијугају дебеле, набрекле жиле, лице модро сјајно, око упалих очију жуто. Ја му прилазим, узимам опуштену руку, гледам га право у очи. „Татице“, кажем, „добри татице, како ти је? Је ли, како ти је?“ Он удешава страшно мученички израз и кашље, кашље. „Готово је, ту сам.“ „Шта, шта рече? Готово је, ту си? Јест, јест, видим“, кажем, „видим, готово је, ту си; готово је ту си; и пулс ти не ради.“ Он отвара очи, онда уста и запрепашћен, престрављен јаукне. „Гле, гле“, кажем, „што јаучеш жалосније, све ми је смешније. Волим да те гледам ту, ето тако, у том кревету, као у мртвачком сандуку.“ И лепо видим страшне грчеве мишића на његовом ужаснутом лицу, и непоимање и страшну немоћ, преклињање и проклињање, мржњу и луди бол и очај и неки слом доле дубоко у његовим грозно упалим очима. „Е па умри“, велим, „умри, умри, време ти је, умри. Лепо ћемо те сахранити, па ћемо се вратити кући да повечерамо, а после да прегледамо шта си нам оставио и сутра ћемо ручати, и прекосутра, слатко ћемо јести за неспокој твоје душе, и још ћемо задуго ми живети, а ти ћеш се распадати. Јест, распадаћеш се. Хоћеш ли да ти причам како фино иде са тим интересантним процесом? Има пуно фаза у том процесу. То је, заиста, занимљиво, чудно, дивно. Богами, богами, и гробница те твоја чека, скоро си је оправио, па за кога? За себе самога! А шта си ти мислио, за другог? Не, него за себе самог! И велики сунцокрети окренути су овамо, биће тако фино; пуно је воде и змија и скорпија и црви, и три распала леша твоје деце коју си мучио. Кажу — не шалим се — озбиљно тврде: човек осећа, све осећа како по њему мили, пузи, сиса, гризе, гамиже, лиже.“

И сав се тресем од лудачког смеха, и страсно се наслађујем његовим мукама, најгрознијим које сам у животу видео. И све ми слађе да га мучим и мрцварим, па настављам и у сасвим полуделом заносу фантазије измишљам све страшније, док ме он одбија очајно млатарајући рукама које се тресу, и кашље, кашље, кашље да не чује, само да не чује, иако ја све гласније крештим, вичем, гушим се, церекам, искривљен, полудео, унакажен као и он, не знајући шта говорим, сав растројен од ужасног побеснелог бунтовништва.

Па га остављам и бежим у другу собу. Мртва уморна спава моја мајка. У соби смо мој син и ја. Цврчи попац. Тишина. Радосна, блажена лица син мој гледа слике и сриче слова свога буквара. Ја га прекидам, зовем и узимам на крило. „Што не спаваш? Је ли што не спаваш?“ питам га. „Чекам те, баба ми казала“...

„Ама, Бане“, кажем, „сине, хтео сам нешто да ти кажем, сине... погледај ме. Загледај ме добро.“ Он подиже крупне, црне очице, гледа ме право, смеши се. Упамти татину слику, добро је упамти. Јер, ево, мало, још мало, па ме више никад нећеш видети. Ја ћу умрети, болестан сам, страшно болестан, труо, овде ме боли и овде и овде, ево готов сам, готов сам.“ Запрепашћен, он се напреже, грчи, не разуме, хоће да бризне у плач. „Погледај, погледај“, кажем, „умрећу, нема шта, заиста. Овако, скрстићу руке, овај прстен биће ту, ево овако, заклопити очи, закопаће ме у земљу, дубоко доле, и ти мораш бацити земље на сандук, на мене, на твога тату, бар неколико прегршта, тако се ваља, и више нећеш имати оца. Шта ћеш после, јадни, јадни мој Бане, шта ћеш после?“ Он је већ вриснуо, превија се као црвић, очајно пружа ручице према мени док се ја измичем, преклиње ме, моли: „Татице, татице, татице, мили татице, не дам те, не дам, нећеш умрети“, и грли ме, стеже, притискује на своја мала прса, на којима је бела кошуљица већ сва мокра од суза. И ја непрестано вичем: „Хоћу, хоћу, хоћу, умрећу, умрећу, умрећу.“ и мучим га, и мучим се, и распињем се од бола, а слатко ми; док он вришти, превија се, јауче, цепајући мало срце; и све тако, задуго, задуго, док сасвим не малакше и заспи.

Онда стојим ја над његовом главом и гледам бедно, уплакано лице. Он се трза, мучи, час испрекидано уздахне, час зајечи, груди му се надимају, челанце мршти, уснице задрхте, сања. Гледам га још мало, па га остављам да шчепам своју ручну торбу. Спремим се да бежим.

Па отварам прозор и зверам по улици. Град замро. Месец нестао. Лишће шушти, и негде далеко према црној шуми дрхти једина светиљка. Све је замрло, све. Само пас нашег суседа, везан у дворишту до нас, кобно и промукло урла, те се његови дивљи И злослути тонови топе у самим мојим грудима, и пуним рана и пијаним од неизрециве сласти освете.