Витло
Писац: Драгиша Васић
Витло и друге приче


Срце мртво, небо мртво, све мртво — ох, није чудо. Оне ноћи није се могло даље, морао сам рећи (какав чемер растанка!) јаој збогом, сва пријатељства, све симпатије, сва побратимства, све љубави моје, збогом, збогом свима! Тада сам побегао на гробље. А знао сам добро да нисам први очајник што је, гоњен неодољивим и нејасним неким нагоном, потражио чарне сенке оног дрхтавог и драгоценог мира где се човек лакше осећа кад се исплаче. Имао сам онамо племенитог и умног родитеља душе на кога сам се, у оној идеалној сродности срца, наслањао, и са којим сам продужио да општим и после, уверен да он увек мисли с мојим мислима, сања с мојим сновима, тугује с мојим тугама. Било је то чудно заиста, и ја то не умем ни да изразим, али сам на оном гробу увек јасно осећао како струји, како се провлачи, како кроз земљу, кроз траву, кроз тамњан, продире до мене, па се упија и нада мном влада, она снажна, тајанствена и неодољива мисао његовог мртвог мозга.

Ја сам веровао да мртви мисле, и утешен тамо враћао сам се поново у живот.

Али, ето, оне сам ноћи седео узалуд: земља је ћутала, трава није дисала, тамњан није горео; све је било немо, црно, непомично, мртво. И тај ледени ужас мртвила увери ме: да је изненада, необјашњиво и неповратно, настала смрт оне живе и моћне мисли што се дотле тако чудно пробијала до саме моје рањене душе, коју је увек дивно знала да утеши. Тада осетих како се муњевито покидаше нити последњег пријатељства и последње наде.

Баш у том часу ја зачух како се кроз мртвило гробља разлеже мачји јаук, који ми смртном језом заледи срце. Муња, без грмљавине, обасјавала је небо, по коме су полако, сасвим полако, пузиле облачине, тешке и огромне. И то бесно мачје завијање усред језивог мртвила гробља, и оне аветињске облачине што су пузиле по небеском океану, испунише ми душу оном леденом, пустом и најпотпунијом усамљеношћу кад се човеку, у највећим мукама смртне тајне, чини да је надживео све. Тада са проклетством живота, ја доживех последњу самоћу.

Са душом пуном безбожничког бола, ја оставих гробље праћен крупним капљама кише. А кад сам легао, киша је пљуштала. У лименом жлебу, на зиду поред моје главе, гушила се вода. И мени се чинило да се онај мутан, жут и прљав муљ руши право у моје срце, да га плави, да га дави, да га гуши у оном најкрвавијем ропцу умирања.


Врло давно изгубио сам највољенију сестру, младост племениту и нежну, дивне косе, валовите и плаве, сивих великих очију и болесно румених образа. Упамтио сам јасно ову њену слику: погурена, радила је она један зидни вез, сложен један рад препун ружиних букета, гранчица, звездица и крстића, извезених и правилно поређаних на модром и сивом пољу у великом и црном оквиру од вунице.

Чини се моме сећању: да је она томе послу посветила више година, и тако, мало погурену у раду, са оним болесним руменилом упалих образа и очима влажним, дубоким, широко отвореним, као осенченим смрћу, и као да не гледају у онај вез него у бескрајну, недогледну дубину, ја сам је и упамтио.

Тај вез у црном оквиру, као огромна посмртна плаката њена, виси од тада, и од мога детињства, увек на истој страни, на истом зиду спаваће моје собе. Ја сам често, ноћу, сатима гледао у њега. И зачудо, увек сам имао осећање да је он, онако приљубљен, сасвим срастао са оним зидом на коме је висио. И док сам млађи био, мучно ми је врло било гледати у њега. А доцније, привлачио ме он све више и више па ме вукао себи, и неком особитом и чудном мртвачком дражи упијао ме тако, да сам се ја, лежећи са стране и наслоњен срцем на њега, осећао као на самим прсима њеним, одакле сам гледао у оно самртно бледило њеног неисказано племенитог лица. И ту је моје последње прибежиште било: ту сам се радовао, ту сам плакао, ту се тешио, жарко љубећи оне сиве велике очи усред букета од ружа, што су као живе гледале у мене, и притискујући срцем милу успомену на томе светом зиду у коме као да је, а не у гробу — то сам све више уображавао — почивало оно моје тако драго створење које сам толико волео.

Колико ми се пута, пошто бих угасио свећу и умирио се, учинило да осећам чудне шумове и видим како њена бледа сенка пролеће преко оних безбројних крстића и звездица што их је некад, данима и ноћима, њен пажљиви поглед миловао, упијао, грлио и мазио.

Али оне ноћи узалуд сам љубио ону успомену, као и гроб: она је била ледена и мртва. Те ноћи ја сам имао чудно осећање: да на овом зиду виси мој сопствени мртвачки покров, и ужаснуо сам се. Из свих шупљика онога веза извиривало је хиљаде челичних иглица што су живо, сложно И муњевито одскакале својим ужасно заоштреним шиљцима да ме боду, да ме смртно убадају усред самога срца. А више моје главе, у дрвету моје постеље, неуморно, језиво и неумољиво, стругао је црв бедне моје нерве. Чинило ми се, поред тога, како се усред дима воштаних свећа, уз ужас чудних шумова, неке тешке а невидљиве гвоздене полуге равномерно, и једна за другом, спуштају и слажу на саме моје јадне, пуне неисказаног страха, груди.

Ох, зар је оно створење само зато живело да мени спреми овај мртвачки покров? И у болној напетости покушавао сам све да се спасем, да се извучем, да побегнем испод оног свог ужасног покрова. Узалуд. Као авет устремљавао се он све више и притискивао ме. И тако, укочених, ужаснутих очију, сам, без помоћи, без ичије помоћи, једним бескрајно далеким погледом — ох, зашто не знам да изразим? — угледах те ноћи ону најпустију празнину празнинâ кад срве вапије за смрћу риком најслађег спасења.


Сутрадан била је недеља. Пролеће је дисало плућима пуним рајскога мириса. И са ливада је пирила мирисна свежина, и свилени ваздух је подрхтавао. Изишао сам да шетам; улице су још празне. Све куће познајем, али људе, богами, не знам. Идем право дединој кући. Волим више [од] свега његово огромно пошумљено двориште: лепше је и угодније од јавнога врта. У њему је и највише мојих успомена из детињства.

Наслонио сам се на јаблан, трава ми до колена. Парк је пут тица. Тамо, у углу парка, била је љуљашка, онамо витло, памтим добро. Деда је у томе уживао. Недељом, ројеви деце, као шарени лептири, напуне његову велику авлију. И одрасли су ту — да славне ли дивоте — и свеопшти је урнебес и вриска. Он седи на доксату, он је блажен, мирише ружу, игра ћилибарским бројаницама, и смешка се.

Било ми је пет година, био сам стидљив. Моје плашљиве очи, моје мало слабо срце, највише се бојаху витла. Ох, витло! А велики се ништа нису бојали. Мишицама снажно обухвате паоце, седе баш као на столици, само зажмуре. Онда витло, подмазано катраном, зашкрипи. Са обадва краја размахну нечије снажне руке, и, за трен ока, ковитлац, ужас. Понеко, напрегнутих очију, чврсто стиснутих усана, гледа, пусти крик. Онда, усред страшне вике и вриска, бес витла достиже врхунац. У грозној напетости, усред вртоглавице, она лица све неприроднија, све необичнија, све чуднија, све страшнија. Боже мој, подухваћени ветром, праменови оне завитлане косе девојчица тако се дивље вихоре око главе као да ће се сад откинути и одлетети негде бестрага далеко. Па се после баш ништа не распознаје, и она безоблична маса врти се, врти као поманитала, те се не може у њу ни да гледа. И тако се мењају редом.

„Кад оду велики, онда ћемо ми, али сасвим полако, јер смо још мали.“

Био сам тужан и пратио сам љуљашку. Ја не знам зашто, како и кад су ме дохватиле нечије снажне руке, подигле, понеле и посадиле на витло, ја не знам, ох, ја не знам! Ужаснут, ја нисам смео ни вриснути. Ја чак нисам могао веровати да то може бити тако, силом, против моје воље. Не знам ни како је тада изгледало моје јадно лице, али оно, што сам видео на другом крају витла, било је ужасно. Тај смртни ужас на лицу мога старијег брата и данас ми је пред очима. Онда је витло зашкрипело. Грчевито, као да се давим, шачицама својих малих руку и мишицама, снажно сам стегао паоце, чврсто стиснуо зубе и јако намрштених обрва зажмурео. Осећао сам да ми се коса костреши. Онда се витло захуктало. Ја не знам шта је било са мојим братом, ја га више нисам видео. Ја више нисам ни дисао. Најпре сам осетио како ми хладно пири по леђима. Онда је неки неизмерни вал јурнуо на мене. Шибан ветром по образима као жар врућим, ја сам у почетку осетио неку заглушну грмљавину у ушима, у којима ми је после онај пресецани ваздух стао фијукати, звиждати, зујати, и тако бесно цичати, да сам мислио: оглувећу. Тада ми се учини да летим над земљом и да с вртоглаве висине, доле испод мојих ногу, осећам бескрајну, недогледну даљину. Из трена у трен витло лети све брже, ветар витла све луђе. Наједанпут црвени, жути и зелени колутови затрепташе пред мојим очима, па се све те боје слише у црно, и преда мном грозан, црн као угарак, разјапи чељуст и пуче ужасан бездан у који као да полетех стрмоглавце. Мени се учини да у оној ужасној, најцрњој провалији видим своју неизбежну смрт. „Боже мој, драги Боже мој, где сам? Шта је ово? Да ли још живим? Или сам запао у ђаволско коло? Тонем у понор. Крај. Збогом!“ А глава се врти све више, све брже, све луђе, као вретено, као бунарски точак, баш као бунарски точак кад се пуна кофа испусти и појури свом силином наниже. „Збогом. У бунар, сигурно у бунар, као мачка. Или можда јашем на јарцу, или на гребену, или на вратилу, као права правцата, гола вештица, а можда сам ја баш та гола вештица: сигурно, посигурно на јарцу јашем, после ћу се претворити у жабу.“ У смртној немоћи ја сам осећао, ја сам лепо осећао како живот бежи од мене, бежи, бежи негде, баш као ветар; ја сам потпуно био уверен да је мој самртни час куцнуо. Али усред оне грмљавине у ушима, усред овог црног облака, иако сасвим ослепео, обамро, полудео, ја сам ипак чуо дивљу вриску мојих џелата и демонски кикот гледалаца, који су се мојим смртним мукама неисказано наслађивали. А витло бесни, поманитало, сасвим поманитало. „Xoћe ли ово проћи? Докле овако? Боже, Боже свети, велики! Смилуј ми се! Сажали се на ме. Спаси ме! Спаси ме! Спаси ме!“

Осећам: уста ми се осушила, у слепим очима, у билима, под грлом, под грудима, свуда, лудо брзо бије, куца нешто као чекић; полудећу, умрећу, шта ће бити са мном! „Готово је, готово је, ево сад, мислим, сад ћу видети деду, оног по мајци: можда ће ме он придржати, а можда неће, него ће ме, него ће ме ђа... ђа... ђаволи, ку... ку... кукама одвући у пакао. А могли би да ме спасу, ни пуних пет година немам, четири и пета, каже ма... ма... мама. Да су добри, они би ме могли спасти. Проклети деда, шта му је требало витло“... фии... фиии... квр... фиии... фиии... квр... „само мене да убије, више ништа“... фиии... квр... И све тако јури витло, и мени јури кроз главу. Око себе разбирам још увек смејање. „Збогом, Нато, а мислим, — волео сам те много, али морам да умрем, ето. И Леону ће бити жа... жа... жао, и урлаће сваку ноћ, а у школу нећу никад поћи; а кад би један овде имао срца..., али мене нико не воли — јаој нико зато што сам вештица и јашем на вратилу.“

У једном тренутку, усред оне олује ужаса, ја отворих очи. Ох грозоте! Овога часа чини ми се као да осећам сву горчину онога гађења и као да све видим понова. Безбројне маске, зинуле, искривљене, исмевачке, зажагрених дивљих зеница, искежених, као у грабљивих звери, зуба, безумно срећне, пуне пакосних бора, ружне до смртне одвратности, бечиле се, кезиле, цериле на мене тако бесмислено и безумно да сам ја најбрже морао заклопити очи да напречац не свиснем од бола. Као једно једино биће, одвратне, немилосрдне, злокобне, страшне, слиле су се оне биле све у један једини гест, у један израз, у један бес, у један ужас, у једну једину најдемонскију маску коју је моја детињска фантазија могла да замисли. За онај секунд напрегнутога вида ја сам се уверио да су се деца, пред овим бесмисленим ужасом, била разлетела на све стране и далеко побегла од витла. Око мене су били само одрасли, и ја сам их лепо видео чак на тарабама како, начичкани тамо, вриште, млатарају рукама и бесне наслађујући се најзверскије у мојим неисказаним мукама, најочајнијим које су ме могле снаћи.

И тада, док су моје утрнуле руке крваво стезале оне углачане паоце, кроз моју малу полуделу главу прође мисао, која је од тада, у најтајнијем дну мога срца, остала најболнија моја мисао живота: зар нико, ама баш нико, ту међу толиким светом, мене не воли, и неће да помогне, зар нико? Ох, ја сам тада, тога часа, тога страшног часа, преживео сав свој живот.

Наједанпут, витло је понова зашкрипело. Ужасно је обртање попустило, малаксало, док сасвим престаде, па се ја, са главом пуном олова и страховитим вриском, сруших на земљу. Око мене окретале се куће, дрвета, кровови, шупе, тарабе, људи, бунар. Бунар се окретао као чигра. Мало после видео сам брата на трави и чуо како нас хвале: сад смо се ослободили.

Омлитавео, скоро онесвешћен, поводећи се, са рукама које су мртво висиле низ тело, са главом пуном зујања и уздишући плачљиво, удаљио сам се полако и пао на траву. Боже, зар је то, дакле то је витло? На мене више нису обраћали пажње. А око мене било је пуно цвећа и нада мном су певале тице. Лежећи на леђима, ја сам погледао у небо; гле, мирно ли је, нежно ли је: никад дотле нисам видео тако милостиво, тако благо, тако, веселих, тако добрих очију небо! И тада осетих, ја тада чудно осетих да је оно једино које ме жали, једино које ме са пуно бескрајне доброте и нежности гледа, милује и воли. Био сам се већ сасвим повратио кад угледах два лептира што су полетела из цвећа. Ја скочих. Мој округли шеширић од сламе лежао је на трави. Ја га хитро подигох и појурих за њима. Зачас они се изгубише; али, гле, ја на њих нисам више ни мислио. Ја сам бежао од витла. Ја сам трчао кроз траву, и горе су цвркутале тице. Преда мном далеко, поливена златом сунца, нежно и лако лелујала се поља, плавила се брда. А горе, горе се смешило небо, моје небо, мило моје добро небо. И док ми је душа трептала покретом небеске милине, ја сам, витлајући мој мали шешир од сламе, трчао, трчао, трчао, махнито ронећи у сласт оног бескрајног мира, оног миловања, оне поезије, испуњен громком радошћу самоће, усред моје природе која ме воли, и под мојим благим, мојим слатким, милим мојим насмејаним небом.


Ја сам био наслоњен на дрво а цвеће ми колена миловало. Тице су лепетале крилима, мазиле се главицама, љубакале отвореним кљунићима и цвркутале. Кроз раскошно зеленило грања и кроз фино свилено ткиво ваздуха што је усхићено трептао, пун свечане радости и мириса свежег лишћа и траве, ја сам, милован оним сасвим благим духом пролећњег ветра, гледао далеко у планине што се плавиле. Ох Боже, зар је све оно било витло? Ох Боже, тридесет и пет година! Ох Боже, какав сулуди, какав вихорски низ нејасних догађаја, какве бескрајне маглуштине, какве маске усред оне безумне олује ужаса којом сам тако подло и тако дивље срушен, оборен, крваво смрвљен у сав онај бесмислени вртоглави бездан живота пун страха и пун сумње, пун рђавих снова и пун ужаса! Ох Боже! Била је недеља. Под небом, у плавом ваздуху, лебдели су бели голубови. Крај мене, весео, жив, бујан, бистар, кристалан, блистао се, чаврљао, мазио се поточић. Воћке су шириле своје млазеве миомириса. Свуд око мене куцала је безумна радост живота. Била је недеља. И ја сам осећао, ја сам гледао, ја сам лепо видео: како та недеља, како тај светли и свечани празник, као јато ластавица, у најфинијој лакоћи грације, мазно, радосно, лако, трепери у оном божанском зраку пуном тајнога чара, пуном далеког, финог брујања што из саме дубине неба доноси ону идеалну жеђ за узвишеним, за највишим животом и поезијом, за најживљом надом и хармонијом, за најлепшом и највишом слашћу. Као нека безгранична моћ љубави на оном највећем врхунцу заноса према Богу, као бескрајна воља за срећом, као дивља, жарка радост и тежња за животом, нека жеља неодољива и пусто немогућа да полетим, да се вртоглавом брзином винем попут ласта, оних радосних црних стрелица што тако сјајно лако круже плавим зраком по безграничним, светлим, свечаним просторима, оним највишим, па да хватам, онако у лету, у шаке, у пуне препуне прегршти, у пуне груди, оне слатке недеље што дрхти, да се свим својим бићем, у дивљем одушевљењу највишег заборава и највишег избављења, вечно у њој утопим, обузе ме.

И наједном, нешто неизрециво свето, као да се нов, дубок, дотле скривен живот муњевито пробуди, ја осетих како све у мени процвета, проклија и закликта.

Из цвећа око мене полетеше два лептира. Чврстим, лаким, детињским, као крилатим трком, ја појурих за њима. Они ми умакоше. Али ја за њих нисам ни марио. Ја сам бежао од витла. Ја сам трчао, ја сам радосно трчао, ја сам лудо радосно трчао, јер су моје груди у тој складној, племенитој, умиљатој усамљености, у том чистом миру, у тој дубокој ганутости и паничној опојности, биле пуне препуне оне исконске светости празника, јер је моја душа у оном најлепшем и најсветлијем, у оном насмејаном здрављу детета понова затрептала страшћу блаженства небеског и небеске чедности.