Опет то, мало друкчије
Пресахнула зелена ливада,
Пресахнула па се подмладила.
По њој Иво вране коње пасе,
Сестрица му ручак доносила.
Сједе Иво ручак ручковати 5
А сестрица лице умивати;
Сијну лице кано јарко сунце!
Ал говори Сењанине Иво:
„Лјепа лица, моја сејо драга!
Грјехота је да га туђин љуби 10
Већ да ти га ја брат Иво љубим!”
Ал говори сеја Иванова:
„Брацо Иво, окрени се сунцу -
То из тебе вила проговара!”
„Није вила, већ што си ми мила.” 15
Кад то чула сеја Иванова,
Скупи скуте у бијеле руке,
Она бјежи преко поља равна
Кано звјезда преко неба сјајна.
Далеко је угледала мајка, 20
Још је ближе пред њу ишетала.
И говори остарјела мајка:
„Што је теби, моја шћери драга?”
„Не питај ме, моја мила мајко!
Дајде мени једну крпу платна 25
Да сакријем лице од Ивана,
Од Ивана, кано од туђина!”
