* * *
Опет то, мало друкчије
(Од Дубровника)
Садих јелу на планину,
Пресадих је жутом дуњом,
Наврнух јој жубер-воду,
Ставих стражу младу мому,
Не пох[1] тамо за годину, 5
Кад ме гласи допадопше,
Да је дуња увенула,
Жубер вода пресанула,
Млада мома преминула.
Седлах коња, пођох тамо, 10
Ближ' по ближе, приближих се;
Када дођох на планину,
Ал' не могах приступити
Од мириса жуте дуње,
Од валова жубер-воде, 15
Од љепоте младе моме;
Ја се напих жубер-воде,
Намирисах жуте дуње,
А наљубих младе моме.
|
|
Референце
- ↑ Не пох скраћено од не пођох.
Извор
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 377-378.
