Она (слика из санаторијума)

Она Писац: Јаков Шантић

* * *

             Она

     (слика из санаторијума)

Усахнули прсти њени
         прелетају врх пијана
А из њега кô да јеца
         пригушени, тежак звук.
И, док њене очи крупне
         болесничким огњем горе,
И бијели се Алпи жаре,
         и вечерња пада сјен –
Са усница њених, тихо,
         као гране кад шуморе,
Шапутање пјесме пада и убрзан дисај њен.
 
О, болесно, биједно дијете,
         на чијеме лицу тако
Изумире младост бујна
         и њезин се губи сјај,
У звуцима тим очајним
         за чим чезнеш, и полако
Сањалачка твоја душа
         у који ли блуди крај,
И шта хоћеш? Да л' то срце,
         у морима успомена,
С горким болом прошлост буди
         у звуцима од Шопена?
И у њима оплакује своју љубав, своје
                                                      [наде,
И љепоту и сву младост
         што чемерно мрије саде?
 
Ах! у твојим младим груд'ма,
         гдје прерани живот мрије
И његова свјетлост трне
         и настаје дуга ноћ,
Твоје срце живот чека
         и вјечно се надом грије –
Док ми знамо, с болом знамо,
         тешко да ће икад доћ' ...

---

Извор

• Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 68-69.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.