Оморика

Војислав Илић

Оморика Писац: Војислав Илић

У дубини тавних гора, где широка липа мири,
Усамљена оморика црне своје гране шири.

Њено тавно, тужно лисје на вечну те тугу сећа.
Ах, ја знадем њену прошлост, кô и прошлост другог цвећа:

Видиш оне развалине на висини мрачних гора?
То су тужни споменици разорених царских двора.

С горком тугом бацајући сузни поглед са висине
Царски син је, давно некад, жељно гледô у долине

А у вече певао је сетну песму, пуну бола,
И на њу се одзивала друга песма одоздола.

Цар је слушô песме ове, па у гневу и у жару,
Он затвори свога сина у високу кулу стару.

Од то доба бацајући сузни поглед са висине
Царски син је с мрачне куле жељно гледô у долине.

Тамо густа липа мири и свилена блеје стада,
И хори се тужна песма што пастирка пева млада.

Она зове свог драгана што у тврдој кули чами,
И песма се болно хори по вечерњој тихој тами

И песма се болно хори и болнији гласак бива,
Ал' на њене сетне гласе одговора нигде жива!

Векови су прохујали и провели бурне дане,
И сурвали сјајне куле и капије и дворане.

Више њих се папрат диже и с руина шушти стари',
И с грактањем орô сури узвија се и шестари.

А суморна оморика над њеним се диже хумом,
Она значи вечну тугу и пева је с тихим шумом.

10. март 1888.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 79, 2. књига, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.