Omorika
| Omorika Pisac: Vojislav Ilić |
U dubini tavnih gora, gde široka lipa miri,
Usamljena omorika crne svoje grane širi.
Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća.
Ah, ja znadem njenu prošlost, kô i prošlost drugog cveća:
Vidiš one razvaline na visini mračnih gora?
To su tužni spomenici razorenih carskih dvora.
S gorkom tugom bacajući suzni pogled sa visine
Carski sin je, davno nekad, željno gledô u doline
A u veče pevao je setnu pesmu, punu bola,
I na nju se odzivala druga pesma odozdola.
Car je slušô pesme ove, pa u gnevu i u žaru,
On zatvori svoga sina u visoku kulu staru.
Od to doba bacajući suzni pogled sa visine
Carski sin je s mračne kule željno gledô u doline.
Tamo gusta lipa miri i svilena bleje stada,
I hori se tužna pesma što pastirka peva mlada.
Ona zove svog dragana što u tvrdoj kuli čami,
I pesma se bolno hori po večernjoj tihoj tami
I pesma se bolno hori i bolniji glasak biva,
Al' na njene setne glase odgovora nigde živa!
Vekovi su prohujali i proveli burne dane,
I survali sjajne kule i kapije i dvorane.
Više njih se paprat diže i s ruina šušti stari',
I s graktanjem orô suri uzvija se i šestari.
A sumorna omorika nad njenim se diže humom,
Ona znači večnu tugu i peva je s tihim šumom.
10. mart 1888.
Izvori
uredi- Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 79, 2. knjiga, Vuk Karadžić, Beograd.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.
|