Омер момче и Хасан-агиница
Ситно везла Хасан-агиница,
Конце суче Заовичић Омо,
Јошт да вели Заовичић Омо:
"Дајинице, Хасан-агинице!
"Кад те љуби мој мио дајиџа, 5
"Стоји л' шкрипа дибе и кадифе?
"Стоји л' звека бисер' и дуката?"
Кад то чула Хасан-агиница,
Ђерђевом је о тле ударила,
Па побјеже уз бијелу кулу, 10
А за њоме Омо пристајаше:
"Поврати се, моја дајинице!"
Не шће му се повратити млада,
Већ отиде кули у одају,
Те говори аги Хасан-аги: 15
"Хасан-ага, мили господаре!
"Јали смакни сестрића Омера,
"Ал' ћу бјежат' у род у матере,
"Или ћу се млада објесити."
Жао аги сестрића Омера: 20
"Како ћу га јадан прегорјети?
"И каквом га муком уморити?«
Вели њему Хасан-агиница:
"Ласно ти је њега погубити:
"Поведи га у лов у планину, 25
"Не дај њему носити оружја,
"Остави га у тијесну кланцу,
"Па наћерај срне и кошуте
"И онога горскога арслана,
"Арслан хоће њега прождријети." 30
Кад то чуо ага Хасан ага,
Он одведе Ома у планину,
Не да њему носити оружја,
Остави га у страшиву кланцу.
Те наћера срне и кошуте 35
И онога горскога арслана.
Напануо арслан на Омера,
Не може се обранит' Омере,
Но се брани срмали јаглуком,
Што му га је вјереница дала; 40
Па подвикну агу Хасан-агу:
"Мој дајиџа, ага Хасан-ага!
"Изиједе ме звијер арслане."
Ражали се аги Хасан-аги,
Трком трчи, да Омера брани, 45
К њему трчи дијете Омере,
Те му оте ноже од појаса,
Па удари агу Хасан-агу,
Удари га по свилену пасу,
На двије га поле раставио. 50
С њега свлачи дивно одијело,
С њега свлачи, а на се облачи,
Па поклопи дебела дорина,
Па ето га Хасан-аге двору;
Гледала га мила дајиница 55
Са пенџера од бијеле куле,
Есапјаше да је Хасан ага,
Па потрча низ бијелу кулу,
Да отвори од авлије врата;
Када виђе, није Хасан ага, 60
Плећи даде, а бјежати стаде,
А за њом је дијете Омере:
"Стани мало, моја дајинице!
"Да си мене јуче побјегнула,
"Данас би те Омо достигнуо." 65
Уфати је кули на вратима,
Сабљом трже, те јој главу диже.
