Ожалошћена породица/1
ПРВИ ЧИН
Пространи хол, из којега степенице воде на горњи спрат. Тежак кожни намештај. Упадљива је велика, у златном раму, слика покојног Мате Тодоровића, која виси о зиду. Више врата лево и десно, а позади велика стаклена.
ПОЈАВА I
ПОРОДИЦА
(пре отварања сцене позорница потпуно празна. После извесног времена отварају се задња врата и улази читава гомила жена и људи. То је породица покојног Мате Тодоровића која се враћа са гробља, где је одржан седмодневни парастос покојнику. Цела породица је у црнини и погружена. Сви ћутећи заузимају места. Мушки после извесне паузе пале цигарете, а женске радознало разгледају намештај и све око себе, проговоре шапатом међу собом или само размењују погледе.)
АГАТОН (тип наших предратних среских начелника, које је ново доба бацило у заборав. Он натенане савија цигарету на колену, ставља је у муштиклу, пали и, кад пусти дим, прође погледом по свима): Што ти је човек, боже мој! Као да га није ни било.
ПРОКА: Тако ти је то, мој Агатоне! Данас јесмо, сутра нисмо.
ВИДА: Шта ћеш; такав је закон божји, пријатељ-Проко, па не бива друкче!
ПРОКА: Не бива, боме!
АГАТОН: Ама, закон, знам ја да је то закон, али бар да има некога реда у том закону. Зар је баш он био на реду?
ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек.
АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут.
ТАНАСИЈЕ: Поштен, честит...
АГАТОН: Није то само поштен и честит, него човек са оволиким срцем; добротвор, једном речи добротвор.
СИМКА: Кога све он није помогао?
ПРОКА: Није било сиромаха коме није пружио руку.
ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно!
ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек!
АГАТОН: И какво је то поштење било!
ТАНАСИЈЕ: Никоме тај није зајео, никоме отео!
ПРОКА: Море, како зајео и отео; давао је.
ВИДА: Давао је, боме, и капом и шаком.
МИЋА: Можете мислити какав је то губитак за нашу породицу.
АГАТОН: Губитак, него!
САРКА (Гини која се заплакала): Доста, бога ти, прија-Гино, са тим твојим плачем. 'Ајде тамо на парастосу што си плакала, било је света, па је и ред да неко у име фамилије плаче; али зашто овде, кад смо сви своји!
ГИНА (још од уласка сваки час крије очи марамом и плаче): Не могу да се уздржим. Што кажу, ето, пре седам дана био је ту, овде, у кући... а данас?...
СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос.
ВИДА: Истина, кад већ помену парастос, баш право да вам кажем, није лепо што је данас само један свештеник служио. Имало је ваљда одакле да се плати, а покојник је толико заслужио?
ТАНАСИЈЕ: Требало је узети бар три свештеника.
ВИДА: Три најмање.
МИЋА: Покојников је углед то одиста захтевао.
САРКА: Срамота од света! Ово је први, седмодневни, парастос, па један свештеник!
ГИНА: Јеси ли ти то, пријатељ-Агатоне, тако наредио?
АГАТОН: Откуд ја? Ко мене пита? Ту је адвокат, он је старалац, па је он ваљда тако наредио.
ВИДА: Тако је то, дабоме, кад код толике фамилије туђини управљају и наређују.
АГАТОН: Шта ћемо, тако је покојник желео и тако је наредио.
ТАНАСИЈЕ: Био је добар и честит човек, то му се мора признати, али је некако избегавао фамилију. Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две.
АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем. Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде, чисто се овесели: „Где си, забога, Агатоне, ја никог ближег од тебе немам!”
ТРИФУН (накашљује се): Овај... неће, канда, бити да си му ти, Агатоне, баш тако близак.
МИЋА: Да, то сам и ја хтео приметити.
АГАТОН: Па не кажем ја да смо баш рођена браћа, али тек род смо. И могао је, видиш, том приликом да ми каже: „Агатоне, брате, ја имам доста њих у фамилији, али сви су некако... некако онако... Ти си једини, брате Агатоне, онако... ето, био си толико година срески начелник, управљао си народом, па ћеш умети управљати и мојим имањем.”
ТРИФУН (као израз општег негодовања које се јавило у покрету и размени погледа): Могао је и тако да ти каже, зашто да није могао. Само знаш, брате Агатоне, покојник је био писмен човек и читао је новине, па је могао мислити у себи: „Овај Агатон јесте био срески начелник, али где год је био, остављао је за собом смрдљив траг”.
АГАТОН (плане): То није истина! Тако су писале опозиционе новине, а не можеш ти тражити од опозиционих новина да пишу како сам оставио миришљави траг за собом.
ТАНАСИЈЕ: Ама, и без тога, друго је то, Агатоне, управљати народом, а друго је управљати имањем.
АГАТОН: Није друго, Танасије, није то друго. И за једно и за друго треба имати искуства и руку. А дедер, кажи ми га овде, међу вама, ко би био за тај посао? 'Ајде реци, је л' овај Танасије? Па он да је ваљао, ваљао би најпре себи, а не би пао под стечај.
ТАНАСИЈЕ (буни се): Па шта ако сам пао?! Данас мало већи и јачи падају под стечај, па зашто не бих ја?
ВИДА: И ако је пао, пријатељ-Агатоне, теби није ништа зајео.
АГАТОН: Ама, не кажем ја ништа против тога, али да си пао под стечај, па онда купио аутомобил, ја бих ти скинуо капу. Али ти никако не умеш, спетљао си се. Ето, пронашли ти и неко лажно вођење књига.
ТАНАСИЈЕ: Ако су и пронашли, нисам ја водио књиге, него књиговођа.
АГАТОН: Па књиговођа, дабоме! Али није о томе реч, ја сам то само онако узгред казао, а можемо и да прескочимо тебе, па да се упитамо, на пример: би ли овај Прока био кадар да управља имањем?
ПРОКА (буни се): Зашто, кобајаги?
ГИНА: Ако можеш ти, пријатељ-Агатоне, може и он.
АГАТОН: Ама, може, не кажем да не може, само погледај га какав је. Ето, погледај га, молим те! Тридесет година се сушио у општинској архиви, изгледа као изгладнела стеница кад измили из старе фасцикуле.
ГИНА: Ију!
АГАТОН: А да управљаш имањем треба да имаш гласину, да се издереш; треба да имаш песницу, да удариш њоме по столу и адвокату и кирајџији и мајстору који оправља имање.
ГИНА: Опрости, пријатељ-Агатоне, али ја мислим, нисмо дошли овде да се вређамо, већ да се искупимо око успомене покојникове, да га ожалимо као што приличи једној фамилији...(Заплаче се.)
САРКА: Побогу, прија-Гино, ти опет плачеш?
ПРОКА: Па пустите жену нека плаче; род јој је покојник па је боли.
САРКА: Па има нас ваљда још рода?
ТРИФУН: А има жена можда и меко срце.
ПРОКА: Па има, дабоме!
САРКА: Ако је по томе, Трифуне, ја баш имам меко срце; цео свет зна да ја имам меко срце, па ето ја не плачем.
АГАТОН: Молим те, прија-Гино, да не сматраш ти то као увреду што сам ја казао за Проку. То је онако, само примера ради. Ал' ако ти то примаш срцу, ево не морамо ни говорити о Проки. Можемо узети за пример Трифуна.
ТРИФУН: 'Ајд' баш да чујемо?
АГАТОН: 'Ајд' извол'те дати њему да управља имањем? 'Ајде, дајте му...
ТРИФУН: Не знам зашто не?
АГАТОН: Немој да те то врећа, али овако у фамилији можемо ваљда бити искрени. Зато, брате, ти не би могао да управљаш имањем што не испушташ карте из руку, па ти нису слободне руке да можеш управљати имањем.
ТРИФУН: Ни једну твоју пару нисам прокоцкао, Агатоне.
АГАТОН: Ниси, ниси, то је истина. Не мислим ја да би ти прокоцкао ни једну пару из покојникове имовине. Не би, али, знаш како је: примиш кирију, метнеш у џеп, седнеш с друштвом, поделе ти карте и теби падне кец. Е, 'ајд сад, ако можеш, да не штрпнеш кирију.
ТРИФУН: А, то никад!
АГАТОН: Ама, не кажем ја да би ти то урадио од твоје воље, али знаш већ како је; кад имаш кеца у рукама, штета је пропустити прилику. А нека и не буде то, нека не добијеш кеца, нека и не узмеш карте у руке, па опет, брате, признаћеш и сам, што не бива, не бива.
ТРИФУН: Не знам зашто?
АГАТОН: Е, па зато, брате, што ти чак немаш ни занимања. Откад те знам, ти си само „овдашњи”. Трифун Спасић, овдашњи. Никад ниси имао никакво занимање.
ТРИФУН: Не знам ни што ће ми.
АГАТОН: Па и не треба ти, дабоме! Занимање, то је само један терет за човека. Е, али, брате рођени, кад немаш занимања, не можеш бити старалац. Не можеш, дабоме! Е, онда, кад и тебе избришемо, 'ајде, реци, ко нам остаје?
МИЋА: Како ко, а ја? Као да ја не постојим?
АГАТОН: Постојиш, не кажем да не постојиш, али постојиш некако у ваздуху.
МИЋА: Како у ваздуху? Како ви то мислите?
АГАТОН: Онако, знаш, не могу да ти ухватим никад крај...
МИЋА: Не видим, шта имате ви мени да хватате крај?
АГАТОН: И остави то, 'ал теби се некако не држе наследства. Ето, наследио си од оца лепу пару, па некако исклизило ти све, све ти се исклизило.
МИЋА: Ја сам се од тога наследства школовао.
АГАТОН: Јеси, то ти признајем, само скупо је то твоје школовање, и што је главно: не видим, знаш, шта имаш од тог школовања. Немаш службе, немаш заната, немаш никакве користи.
МИЋА: Немам, не кажем да имам, али, најзад, човек се и не школује зато да од тога има какве користи већ да буде школован човек.
АГАТОН: Е, видиш, зато баш што си школован, не можеш да управљаш имањем. Друго је школа, а друго имање. У школи можеш научити како се прави хемија, али не можеш научити како се наплаћује кирија кад кирајџија, на пример, преконоћ побегне и изнесе ствари.
ТРИФУН: Па то, овај не ваља, онај не ваља; овај ово, онај оно; другим речима, кад се добро помешају карте, излази да је само Агатон способан да управља имањем.
АГАТОН: Па и јесам, Трифуне! Знаш ли ти шта значи то срез од 52.374 становника? – 52.374 становника, а ја само викнем: „Мирно!” а свих 52.374 становника стану у фронт, гледају ме право у очи и само трепћу. – Трепћу, него! Ето, то значи управљати, мој Трифуне!
ТРИФУН: Јест кад би кирајџије хтеле да стану у фронт!
АГАТОН: Море ћу да их уврстам ја, не брини ти то!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|