Ožalošćena porodica/1
PRVI ČIN
Prostrani hol, iz kojega stepenice vode na gornji sprat. Težak kožni nameštaj. Upadljiva je velika, u zlatnom ramu, slika pokojnog Mate Todorovića, koja visi o zidu. Više vrata levo i desno, a pozadi velika staklena.
POJAVA I
PORODICA
(pre otvaranja scene pozornica potpuno prazna. Posle izvesnog vremena otvaraju se zadnja vrata i ulazi čitava gomila žena i ljudi. To je porodica pokojnog Mate Todorovića koja se vraća sa groblja, gde je održan sedmodnevni parastos pokojniku. Cela porodica je u crnini i pogružena. Svi ćuteći zauzimaju mesta. Muški posle izvesne pauze pale cigarete, a ženske radoznalo razgledaju nameštaj i sve oko sebe, progovore šapatom među sobom ili samo razmenjuju poglede.)
AGATON (tip naših predratnih sreskih načelnika, koje je novo doba bacilo u zaborav. On natenane savija cigaretu na kolenu, stavlja je u muštiklu, pali i, kad pusti dim, prođe pogledom po svima): Što ti je čovek, bože moj! Kao da ga nije ni bilo.
PROKA: Tako ti je to, moj Agatone! Danas jesmo, sutra nismo.
VIDA: Šta ćeš; takav je zakon božji, prijatelj-Proko, pa ne biva drukče!
PROKA: Ne biva, bome!
AGATON: Ama, zakon, znam ja da je to zakon, ali bar da ima nekoga reda u tom zakonu. Zar je baš on bio na redu?
TANASIJE: Odista, takav čovek.
AGATON: Takvi se ljudi ne rađaju dvaput.
TANASIJE: Pošten, čestit...
AGATON: Nije to samo pošten i čestit, nego čovek sa ovolikim srcem; dobrotvor, jednom reči dobrotvor.
SIMKA: Koga sve on nije pomogao?
PROKA: Nije bilo siromaha kome nije pružio ruku.
GINA: Pomogao, bome, i levo i desno!
TANASIJE: Šteta odista, takav čovek!
AGATON: I kakvo je to poštenje bilo!
TANASIJE: Nikome taj nije zajeo, nikome oteo!
PROKA: More, kako zajeo i oteo; davao je.
VIDA: Davao je, bome, i kapom i šakom.
MIĆA: Možete misliti kakav je to gubitak za našu porodicu.
AGATON: Gubitak, nego!
SARKA (Gini koja se zaplakala): Dosta, boga ti, prija-Gino, sa tim tvojim plačem. 'Ajde tamo na parastosu što si plakala, bilo je sveta, pa je i red da neko u ime familije plače; ali zašto ovde, kad smo svi svoji!
GINA (još od ulaska svaki čas krije oči maramom i plače): Ne mogu da se uzdržim. Što kažu, eto, pre sedam dana bio je tu, ovde, u kući... a danas?...
SIMKA: A danas, eto, održasmo mu sedmodnevni parastos.
VIDA: Istina, kad već pomenu parastos, baš pravo da vam kažem, nije lepo što je danas samo jedan sveštenik služio. Imalo je valjda odakle da se plati, a pokojnik je toliko zaslužio?
TANASIJE: Trebalo je uzeti bar tri sveštenika.
VIDA: Tri najmanje.
MIĆA: Pokojnikov je ugled to odista zahtevao.
SARKA: Sramota od sveta! Ovo je prvi, sedmodnevni, parastos, pa jedan sveštenik!
GINA: Jesi li ti to, prijatelj-Agatone, tako naredio?
AGATON: Otkud ja? Ko mene pita? Tu je advokat, on je staralac, pa je on valjda tako naredio.
VIDA: Tako je to, dabome, kad kod tolike familije tuđini upravljaju i naređuju.
AGATON: Šta ćemo, tako je pokojnik želeo i tako je naredio.
TANASIJE: Bio je dobar i čestit čovek, to mu se mora priznati, ali je nekako izbegavao familiju. Bar dok je bolovao da pozva koga od nas pa da mu reče reč-dve.
AGATON: Bio sam baš pred smrt da ga obiđem. Seo ja tako na stolicu, a on, kad me vide, čisto se oveseli: „Gde si, zaboga, Agatone, ja nikog bližeg od tebe nemam!”
TRIFUN (nakašljuje se): Ovaj... neće, kanda, biti da si mu ti, Agatone, baš tako blizak.
MIĆA: Da, to sam i ja hteo primetiti.
AGATON: Pa ne kažem ja da smo baš rođena braća, ali tek rod smo. I mogao je, vidiš, tom prilikom da mi kaže: „Agatone, brate, ja imam dosta njih u familiji, ali svi su nekako... nekako onako... Ti si jedini, brate Agatone, onako... eto, bio si toliko godina sreski načelnik, upravljao si narodom, pa ćeš umeti upravljati i mojim imanjem.”
TRIFUN (kao izraz opšteg negodovanja koje se javilo u pokretu i razmeni pogleda): Mogao je i tako da ti kaže, zašto da nije mogao. Samo znaš, brate Agatone, pokojnik je bio pismen čovek i čitao je novine, pa je mogao misliti u sebi: „Ovaj Agaton jeste bio sreski načelnik, ali gde god je bio, ostavljao je za sobom smrdljiv trag”.
AGATON (plane): To nije istina! Tako su pisale opozicione novine, a ne možeš ti tražiti od opozicionih novina da pišu kako sam ostavio mirišljavi trag za sobom.
TANASIJE: Ama, i bez toga, drugo je to, Agatone, upravljati narodom, a drugo je upravljati imanjem.
AGATON: Nije drugo, Tanasije, nije to drugo. I za jedno i za drugo treba imati iskustva i ruku. A deder, kaži mi ga ovde, među vama, ko bi bio za taj posao? 'Ajde reci, je l' ovaj Tanasije? Pa on da je valjao, valjao bi najpre sebi, a ne bi pao pod stečaj.
TANASIJE (buni se): Pa šta ako sam pao?! Danas malo veći i jači padaju pod stečaj, pa zašto ne bih ja?
VIDA: I ako je pao, prijatelj-Agatone, tebi nije ništa zajeo.
AGATON: Ama, ne kažem ja ništa protiv toga, ali da si pao pod stečaj, pa onda kupio automobil, ja bih ti skinuo kapu. Ali ti nikako ne umeš, spetljao si se. Eto, pronašli ti i neko lažno vođenje knjiga.
TANASIJE: Ako su i pronašli, nisam ja vodio knjige, nego knjigovođa.
AGATON: Pa knjigovođa, dabome! Ali nije o tome reč, ja sam to samo onako uzgred kazao, a možemo i da preskočimo tebe, pa da se upitamo, na primer: bi li ovaj Proka bio kadar da upravlja imanjem?
PROKA (buni se): Zašto, kobajagi?
GINA: Ako možeš ti, prijatelj-Agatone, može i on.
AGATON: Ama, može, ne kažem da ne može, samo pogledaj ga kakav je. Eto, pogledaj ga, molim te! Trideset godina se sušio u opštinskoj arhivi, izgleda kao izgladnela stenica kad izmili iz stare fascikule.
GINA: Iju!
AGATON: A da upravljaš imanjem treba da imaš glasinu, da se izdereš; treba da imaš pesnicu, da udariš njome po stolu i advokatu i kirajdžiji i majstoru koji opravlja imanje.
GINA: Oprosti, prijatelj-Agatone, ali ja mislim, nismo došli ovde da se vređamo, već da se iskupimo oko uspomene pokojnikove, da ga ožalimo kao što priliči jednoj familiji...(Zaplače se.)
SARKA: Pobogu, prija-Gino, ti opet plačeš?
PROKA: Pa pustite ženu neka plače; rod joj je pokojnik pa je boli.
SARKA: Pa ima nas valjda još roda?
TRIFUN: A ima žena možda i meko srce.
PROKA: Pa ima, dabome!
SARKA: Ako je po tome, Trifune, ja baš imam meko srce; ceo svet zna da ja imam meko srce, pa eto ja ne plačem.
AGATON: Molim te, prija-Gino, da ne smatraš ti to kao uvredu što sam ja kazao za Proku. To je onako, samo primera radi. Al' ako ti to primaš srcu, evo ne moramo ni govoriti o Proki. Možemo uzeti za primer Trifuna.
TRIFUN: 'Ajd' baš da čujemo?
AGATON: 'Ajd' izvol'te dati njemu da upravlja imanjem? 'Ajde, dajte mu...
TRIFUN: Ne znam zašto ne?
AGATON: Nemoj da te to vreća, ali ovako u familiji možemo valjda biti iskreni. Zato, brate, ti ne bi mogao da upravljaš imanjem što ne ispuštaš karte iz ruku, pa ti nisu slobodne ruke da možeš upravljati imanjem.
TRIFUN: Ni jednu tvoju paru nisam prokockao, Agatone.
AGATON: Nisi, nisi, to je istina. Ne mislim ja da bi ti prokockao ni jednu paru iz pokojnikove imovine. Ne bi, ali, znaš kako je: primiš kiriju, metneš u džep, sedneš s društvom, podele ti karte i tebi padne kec. E, 'ajd sad, ako možeš, da ne štrpneš kiriju.
TRIFUN: A, to nikad!
AGATON: Ama, ne kažem ja da bi ti to uradio od tvoje volje, ali znaš već kako je; kad imaš keca u rukama, šteta je propustiti priliku. A neka i ne bude to, neka ne dobiješ keca, neka i ne uzmeš karte u ruke, pa opet, brate, priznaćeš i sam, što ne biva, ne biva.
TRIFUN: Ne znam zašto?
AGATON: E, pa zato, brate, što ti čak nemaš ni zanimanja. Otkad te znam, ti si samo „ovdašnji”. Trifun Spasić, ovdašnji. Nikad nisi imao nikakvo zanimanje.
TRIFUN: Ne znam ni što će mi.
AGATON: Pa i ne treba ti, dabome! Zanimanje, to je samo jedan teret za čoveka. E, ali, brate rođeni, kad nemaš zanimanja, ne možeš biti staralac. Ne možeš, dabome! E, onda, kad i tebe izbrišemo, 'ajde, reci, ko nam ostaje?
MIĆA: Kako ko, a ja? Kao da ja ne postojim?
AGATON: Postojiš, ne kažem da ne postojiš, ali postojiš nekako u vazduhu.
MIĆA: Kako u vazduhu? Kako vi to mislite?
AGATON: Onako, znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj...
MIĆA: Ne vidim, šta imate vi meni da hvatate kraj?
AGATON: I ostavi to, 'al tebi se nekako ne drže nasledstva. Eto, nasledio si od oca lepu paru, pa nekako isklizilo ti sve, sve ti se isklizilo.
MIĆA: Ja sam se od toga nasledstva školovao.
AGATON: Jesi, to ti priznajem, samo skupo je to tvoje školovanje, i što je glavno: ne vidim, znaš, šta imaš od tog školovanja. Nemaš službe, nemaš zanata, nemaš nikakve koristi.
MIĆA: Nemam, ne kažem da imam, ali, najzad, čovek se i ne školuje zato da od toga ima kakve koristi već da bude školovan čovek.
AGATON: E, vidiš, zato baš što si školovan, ne možeš da upravljaš imanjem. Drugo je škola, a drugo imanje. U školi možeš naučiti kako se pravi hemija, ali ne možeš naučiti kako se naplaćuje kirija kad kirajdžija, na primer, prekonoć pobegne i iznese stvari.
TRIFUN: Pa to, ovaj ne valja, onaj ne valja; ovaj ovo, onaj ono; drugim rečima, kad se dobro pomešaju karte, izlazi da je samo Agaton sposoban da upravlja imanjem.
AGATON: Pa i jesam, Trifune! Znaš li ti šta znači to srez od 52.374 stanovnika? – 52.374 stanovnika, a ja samo viknem: „Mirno!” a svih 52.374 stanovnika stanu u front, gledaju me pravo u oči i samo trepću. – Trepću, nego! Eto, to znači upravljati, moj Trifune!
TRIFUN: Jest kad bi kirajdžije htele da stanu u front!
AGATON: More ću da ih uvrstam ja, ne brini ti to!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|