Од подљуте
Свети Сава сина жени,
па све редом ране позвал,
а (Стевћину) рану не звал.
Она се наљутила.
Ал’ отуд иде божја мајћа — Богородица, 5
па ју пита: — Сине (Стевће),
што цвелиш, што тужиш,
сузом до зам,
гласом до небо?
— Кад ме питаш, божја мајко, 10
право чу ти кажем.
Свети Сава сина жени,
па све ране позвал,
а моју не звал.
Она се наљутила, 15
па цвили, па тужи,
сузом до зам,
гласом до небо.
Па боли, па сева, па смуца,
из петње жиле душу вади.
— Не бој се, (Стевће), 20
отуд иде (Совја) бајалица.
Она че тој разбајати,
а квачка сас пиличичи,
сас златне кљуничће да откљуцају,
сас ноктичи да одчушкају, 25
а невеста сас метлу да одмете,
да остане лака рана,
како лако перо,
чиста како сребро.
Уступ уступи. 30
