Одбегла душа
Одбегла душа
У оку са сјајем муња луталица,
и као са надом изненадном госту;
са сетом облачних банатских бубалица
о Ускршњем Посту,
ногу лагано пред ногу мећем,
и људе које на путу срећем,
питам за моју одбеглу душу.
Ја не знам шта јој би да пљуне
на банатске амбаре пуне,
и онда да утече,
када смо задовољно свако вече,
слушали раскошне песме
какве само код нас роде!
Знам да се није зажелела
хладних шума и бескрајне воде
где нема хуке, бола и страха
од густе, црвене крви у врењу, -
као овде, код нас,
где ипак сви људи оседе у поштењу.
Најпосле, мени и сада је добро.
Душе, истина, немам;
ал' имам бескрајно банатско поље
где роди злато, страст и песма,
и где весеље иде до сржи;
где сунце све грехе спржи,
и сви останемо увек чисти.
Ха-ха-ха-ха!
Зар мени овако није боље?...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|