Odbegla duša
Odbegla duša
U oku sa sjajem munja lutalica,
i kao sa nadom iznenadnom gostu;
sa setom oblačnih banatskih bubalica
o Uskršnjem Postu,
nogu lagano pred nogu mećem,
i ljude koje na putu srećem,
pitam za moju odbeglu dušu.
Ja ne znam šta joj bi da pljune
na banatske ambare pune,
i onda da uteče,
kada smo zadovoljno svako veče,
slušali raskošne pesme
kakve samo kod nas rode!
Znam da se nije zaželela
hladnih šuma i beskrajne vode
gde nema huke, bola i straha
od guste, crvene krvi u vrenju, -
kao ovde, kod nas,
gde ipak svi ljudi osede u poštenju.
Najposle, meni i sada je dobro.
Duše, istina, nemam;
al' imam beskrajno banatsko polje
gde rodi zlato, strast i pesma,
i gde veselje ide do srži;
gde sunce sve grehe sprži,
i svi ostanemo uvek čisti.
Ha-ha-ha-ha!
Zar meni ovako nije bolje?...
|