Ода на рат
| Ода на рат (1826) Писац: Стефан Стефановић |
Није га мати на топле и млађане грлила прси, —
Тигрица млеком њега је задојила.
Није он, весело дете у колу невиних браћа,
Дане певајући скакао и проиграо.
Затворен гдигод у тавном света буџаку,
Грлио брата није, женску лепоту није:
Да му се огреје срце прекратке младости зором,
Душа да весело лети небу плавоме,
Да се, обогаћена, поврати пузећем брату,
Пали и њега искром небеснога пламена,
И он да осети у себи небо да има,
И он да позна шта ј’ овај лепи живот!
Није видио срећу и није сласт ту уживао,
Сатани само предан Шварц нађе паклени прах...
Бегао веселу зору и црве̂н вечера ведрог,
Затворен у ноћи ћелије црне, јадан
Предаде се сатани — сам паде жертва —, ал’ оста
Грабљивом човеку, сатанин оста пород! —
Детиње старине та лако је стреле једовне
Штитом одбити од свог срца јуначка,
Лако и муњевидну избећи мача брзину:
Човек је сковао га, човек ће избећи га;
Ал’ ово је сатана сад грабљивом човеку дао,
Паде јунак и нема Ахил’, нема Тидида,
Нема Троје поносите више у овом свету, —
Пада горда данас на један миг очију.
Бега мати с јединчетом, косу распустила русу,
Запевка до Бога од срца иде рањена.
Не може бранити веран своју љубимицу пастир,
Јасну врулу има — нестала су времена
У којима је Орфеј зелену мамио шуму,
Рику лавова, весна тигра давио
Песмом и свирком својом, и потоке жубореће
Онемио, подизао зидине горде града:
Грома у руци има за крвљу грабљиви човек!
Нити би га Пекин задржао зидомсвојим,
Нит’ би га беснујућа Атланта талас задржао,
Нити троглавне хидре отровна чељуст;
Неситој жељи славе он пушта узде помамно
Крвавим рукама; лети с муњом смрти.
Генија народа у мирном сану убија,
Тешке ланце кује и младом и староме;
Тамо богату јесен гази, а онде дичне
Паметнике, славе народа вечне руши.
Не пази свето! Само луде слепе и жеље
Роб крвави, не чује тужеће човечество,
Гази његова права! Нит’ пиштећу чује децу,
Мати је са кћерима раскоши худе грабеж...
О, видиш ли ти то, Самостворитељу силни?
Ти си један данас штит, ходи и обрани нас!
Да, Самостворитељу! Ти си послушао сузно створење,
Дође и порази нам слободе убицу!
Опет човек сад сме гордо погледати земљу,
Сме своја права вечносвета искати!
Опет ружа у градини цвета! Опет каранфил
Кити девојке кипећа прса љубвом,
Стидљивожељно погледа на млада и лепа јунака,
Да га недрам’ грли, у којима весело
Срце куца. Пламту образи сад младом јунаку,
И он верну данас тражи себи љубезну.
Погледај, брате о мили, на све ми погледај стране,
Видећеш ружичноцветајуће лепоте.
Благо не тражи ми, брате: варљиво злато и сребро!
У прсима Српкиња благо неисплаћено
Носи! Не гледај време, јер љубов све ће победит!
Сети се да највећа срећа те овде чека:
Роба родити нећеш, већ човека, образ божества.
То је злато! То је сребро и драги камен!
1826.
Извор уреди
- Лесковац, М. 1972. Антологија старије српске поезије. Нови Сад: Матица српска. стр. 192-193.
|