Oda na rat
Oda na rat (1826) Pisac: Stefan Stefanović |
Nije ga mati na tople i mlađane grlila prsi, —
Tigrica mlekom njega je zadojila.
Nije on, veselo dete u kolu nevinih braća,
Dane pevajući skakao i proigrao.
Zatvoren gdigod u tavnom sveta budžaku,
Grlio brata nije, žensku lepotu nije:
Da mu se ogreje srce prekratke mladosti zorom,
Duša da veselo leti nebu plavome,
Da se, obogaćena, povrati puzećem bratu,
Pali i njega iskrom nebesnoga plamena,
I on da oseti u sebi nebo da ima,
I on da pozna šta j’ ovaj lepi život!
Nije vidio sreću i nije slast tu uživao,
Satani samo predan Švarc nađe pakleni prah...
Begao veselu zoru i crvên večera vedrog,
Zatvoren u noći ćelije crne, jadan
Predade se satani — sam pade žertva —, al’ osta
Grabljivom čoveku, satanin osta porod! —
Detinje starine ta lako je strele jedovne
Štitom odbiti od svog srca junačka,
Lako i munjevidnu izbeći mača brzinu:
Čovek je skovao ga, čovek će izbeći ga;
Al’ ovo je satana sad grabljivom čoveku dao,
Pade junak i nema Ahil’, nema Tidida,
Nema Troje ponosite više u ovom svetu, —
Pada gorda danas na jedan mig očiju.
Bega mati s jedinčetom, kosu raspustila rusu,
Zapevka do Boga od srca ide ranjena.
Ne može braniti veran svoju ljubimicu pastir,
Jasnu vrulu ima — nestala su vremena
U kojima je Orfej zelenu mamio šumu,
Riku lavova, vesna tigra davio
Pesmom i svirkom svojom, i potoke žuboreće
Onemio, podizao zidine gorde grada:
Groma u ruci ima za krvlju grabljivi čovek!
Niti bi ga Pekin zadržao zidomsvojim,
Nit’ bi ga besnujuća Atlanta talas zadržao,
Niti troglavne hidre otrovna čeljust;
Nesitoj želji slave on pušta uzde pomamno
Krvavim rukama; leti s munjom smrti.
Genija naroda u mirnom sanu ubija,
Teške lance kuje i mladom i starome;
Tamo bogatu jesen gazi, a onde dične
Pametnike, slave naroda večne ruši.
Ne pazi sveto! Samo lude slepe i želje
Rob krvavi, ne čuje tužeće čovečestvo,
Gazi njegova prava! Nit’ pišteću čuje decu,
Mati je sa kćerima raskoši hude grabež...
O, vidiš li ti to, Samostvoritelju silni?
Ti si jedan danas štit, hodi i obrani nas!
Da, Samostvoritelju! Ti si poslušao suzno stvorenje,
Dođe i porazi nam slobode ubicu!
Opet čovek sad sme gordo pogledati zemlju,
Sme svoja prava večnosveta iskati!
Opet ruža u gradini cveta! Opet karanfil
Kiti devojke kipeća prsa ljubvom,
Stidljivoželjno pogleda na mlada i lepa junaka,
Da ga nedram’ grli, u kojima veselo
Srce kuca. Plamtu obrazi sad mladom junaku,
I on vernu danas traži sebi ljubeznu.
Pogledaj, brate o mili, na sve mi pogledaj strane,
Videćeš ružičnocvetajuće lepote.
Blago ne traži mi, brate: varljivo zlato i srebro!
U prsima Srpkinja blago neisplaćeno
Nosi! Ne gledaj vreme, jer ljubov sve će pobedit!
Seti se da najveća sreća te ovde čeka:
Roba roditi nećeš, već čoveka, obraz božestva.
To je zlato! To je srebro i dragi kamen!
1826.
Izvor
uredi- Leskovac, M. 1972. Antologija starije srpske poezije. Novi Sad: Matica srpska. str. 192-193.
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Stefan Stefanović, umro 1828, pre 196 godina.
|