Обичан човек (шала у три чина)/45

ТРЕЋИ ЧИН

◄ XIV

XV

►

XV

ДУШАН, ПРЕЂАШЊИ

ДУШАН (Утрчи на позорницу): Пријатељу!... (Загрли Димњановића). Срећно! помилован си!...
СОФИЈА (Притрчи и загрли сина): Сине!...
ДАМЊАНОВИЋ: У добар си час стигао!
ВИЋЕНТИЈЕ: Помилован! Дабогме да је помилован, кад сам ја све свршио.
ЗОРКА (Њему): Хвала вам!
АРСА: Али, молим вас, објасните ми: ко је овде коме муж, а ко коме жена, и онда, ко је коме син, а ко коме отац?
МАРИЈА: То се зна, Арсо: ја сам твоја жена.
АРСА: Молим те, за мене и тебе то се зна; него у опште ја не могу да видим: ко је коме муж, а ко је коме жена.
СОФИЈА: Ја... Ја сам жена господина Вићентија (пружа му руку). Или ћу то бар бити.
МИЦИЋ: А ти, Персо?.. Сад ти је ваљда јасно, да си ти у ствари моја жена?
ПЕРСА: И да немаш друге?
МИЦИЋ: Не дао Бог!
ВИЋЕНТИЈЕ: О, Боже!... Мало је требало... Е, сад тек могу рећи да сам вас крваво стекао,
АРСА: Јеси; али моју Зорку ниси удомио?
ВИЋЕНТИЈЕ: Шта нисам?... Ко није?,.. Ево, ја је просим за мога сина, за овог безбожника.
ДАМЊАНОВИЋ (Прилази и пољуби руку Вићентију): Хвала Вам! Против таквог оца ја немам ништа.
АРСА: Па оно, кад је ти, Вићентије, просиш за твога сина, ја немам ништа против.
МАРИЈА: Само ако се хоће деца?
ДАМЊАНОВИЋ и ЗОРКА.: Деца се хоће. (Прилазе Марији и Софији).
ДУШАН: Како ми се види, деца су то већ раније свршила.
МИЦИЋ: Управо, изгледа, да се све ово преко мојих леђа свршило. Али најзад ако... Само нека се зна једанпут на чисто: ко је коме син и ко је коме жена.
ДАМЊАНОВИЋ: И нека се зна, да и обичан човек заелужује љубав!

3 А В Е С А.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.