Običan čovek (šala u tri čina)/45
| ◄ XIV | XV | ► |
XV
DUŠAN, PREĐAŠNjI
DUŠAN (Utrči na pozornicu): Prijatelju!... (Zagrli Dimnjanovića). Srećno! pomilovan si!...
SOFIJA (Pritrči i zagrli sina): Sine!...
DAMNjANOVIĆ: U dobar si čas stigao!
VIĆENTIJE: Pomilovan! Dabogme da je pomilovan, kad sam ja sve svršio.
ZORKA (Njemu): Hvala vam!
ARSA: Ali, molim vas, objasnite mi: ko je ovde kome muž, a ko kome žena, i onda, ko je kome sin, a ko kome otac?
MARIJA: To se zna, Arso: ja sam tvoja žena.
ARSA: Molim te, za mene i tebe to se zna; nego u opšte ja ne mogu da vidim: ko je kome muž, a ko je kome žena.
SOFIJA: Ja... Ja sam žena gospodina Vićentija (pruža mu ruku). Ili ću to bar biti.
MICIĆ: A ti, Perso?.. Sad ti je valjda jasno, da si ti u stvari moja žena?
PERSA: I da nemaš druge?
MICIĆ: Ne dao Bog!
VIĆENTIJE: O, Bože!... Malo je trebalo... E, sad tek mogu reći da sam vas krvavo stekao,
ARSA: Jesi; ali moju Zorku nisi udomio?
VIĆENTIJE: Šta nisam?... Ko nije?,.. Evo, ja je prosim za moga sina, za ovog bezbožnika.
DAMNjANOVIĆ (Prilazi i poljubi ruku Vićentiju): Hvala Vam! Protiv takvog oca ja nemam ništa.
ARSA: Pa ono, kad je ti, Vićentije, prosiš za tvoga sina, ja nemam ništa protiv.
MARIJA: Samo ako se hoće deca?
DAMNjANOVIĆ i ZORKA.: Deca se hoće. (Prilaze Mariji i Sofiji).
DUŠAN: Kako mi se vidi, deca su to već ranije svršila.
MICIĆ: Upravo, izgleda, da se sve ovo preko mojih leđa svršilo. Ali najzad ako... Samo neka se zna jedanput na čisto: ko je kome sin i ko je kome žena.
DAMNjANOVIĆ: I neka se zna, da i običan čovek zaelužuje ljubav!
3 A V E S A.
|