ОЧЕ НАШ
(сестрици Милици Коњевићевој: посвећено)
„Оче“ силни! „који јеси“,
Више сунца „на небеси";
На зениту и надиру
И на гробљу — вечном миру
И звездама у окрету
И по целом белом свету,
Тако диван, красан што је —
„Нек се свети име твоје!"
Када сјајан исток плане,
Када бели данак сване,
Уморене кад затече
Синке твоје благо вече,
Кад се спусти са висина
Меки санак и тишина,
Сред мира и слатког нада
„Нека твоје царство влада."
Отештај нам часе, дане:
Нек потеку сузе слане,
Дај нам мука без мелема,
Дај бола, ком краја нема,
Дај нам жучи и пелена
Дај нам срце од камена,
Дај нам мира или покоља...
„Тек твоја нек буде воља."
Сунце, звезде теби служе,
Теби клања светли јуже,
Запад, север, исток лепи
Од твојега гњева стрепи;
Још од силна твога треска
Дршће земља — шака песка,
Ти нам шаљеш дажде с неба
„Ти насуштна дај нам хлеба!"
Ми смо људи, ми смо сени,
Промени смо изложени;
Сенка мања, сенка већа
Каква је кад наша срећа,
Али завист, лаж и злоба
С пама ходи свако доба.
„Па прости нам грехе, прости"
Бескрајан си у милости!
Буде л' кога, да нас ружи,
Да нам крила кида души,
Да нас гони, да нас црни
Добро име да нам крњи,
Лажи на нас да купује,
Да нас блатом забацује
И отровом да нас нуди?
„Праштамо му" — сви смо људи.
Заштити нам мирне доме
А од беде невидоме,
За бурнога нашег века
Сахрани нас свака грека;
Твоја рука нек нас чува
Кад невоља вихар дува,
Још у кивном помишлењу
„Не води нас искушењу!"
Буран живот... људи слаби...
Један жари, други граби,
Трећи се до земље клања
Црв од њега није мања,
Па ти ласка, па ти лаже
У стихове говор слаже,
Али шта му кува глава!
„Избави нас од — лукава!"
