OČE NAŠ
(sestrici Milici Konjevićevoj: posvećeno)
„Oče“ silni! „koji jesi“,
Više sunca „na nebesi";
Na zenitu i nadiru
I na groblju — večnom miru
I zvezdama u okretu
I po celom belom svetu,
Tako divan, krasan što je —
„Nek se sveti ime tvoje!"
Kada sjajan istok plane,
Kada beli danak svane,
Umorene kad zateče
Sinke tvoje blago veče,
Kad se spusti sa visina
Meki sanak i tišina,
Sred mira i slatkog nada
„Neka tvoje carstvo vlada."
Oteštaj nam čase, dane:
Nek poteku suze slane,
Daj nam muka bez melema,
Daj bola, kom kraja nema,
Daj nam žuči i pelena
Daj nam srce od kamena,
Daj nam mira ili pokolja...
„Tek tvoja nek bude volja."
Sunce, zvezde tebi služe,
Tebi klanja svetli juže,
Zapad, sever, istok lepi
Od tvojega gnjeva strepi;
Još od silna tvoga treska
Dršće zemlja — šaka peska,
Ti nam šalješ dažde s neba
„Ti nasuštna daj nam hleba!"
Mi smo ljudi, mi smo seni,
Promeni smo izloženi;
Senka manja, senka veća
Kakva je kad naša sreća,
Ali zavist, laž i zloba
S pama hodi svako doba.
„Pa prosti nam grehe, prosti"
Beskrajan si u milosti!
Bude l' koga, da nas ruži,
Da nam krila kida duši,
Da nas goni, da nas crni
Dobro ime da nam krnji,
Laži na nas da kupuje,
Da nas blatom zabacuje
I otrovom da nas nudi?
„Praštamo mu" — svi smo ljudi.
Zaštiti nam mirne dome
A od bede nevidome,
Za burnoga našeg veka
Sahrani nas svaka greka;
Tvoja ruka nek nas čuva
Kad nevolja vihar duva,
Još u kivnom pomišlenju
„Ne vodi nas iskušenju!"
Buran život... ljudi slabi...
Jedan žari, drugi grabi,
Treći se do zemlje klanja
Crv od njega nije manja,
Pa ti laska, pa ti laže
U stihove govor slaže,
Ali šta mu kuva glava!
„Izbavi nas od — lukava!"
