ОБИЛИЋ
„Милоше, Милоше,
Нека ти је просто!
Жив ни један човек није
Још за навек ост'о, —
Па нек ти је просто!
Ко је живет' знао
Знаће и умрети;
Та са мене, неузданче,
Не ћу те проклети —
Знаћу и умрети.
Али са издајства
Бог нека ти суди!
Иадајицу тек презиру.
Тек жигошу људи —
Бог нека ти суди!
На здрав, мили зете,
Здрав и жив ми био!
Ал здравица последња је
Таст што ти је пио,
Здрав и жив ми био!
. . . Од муке, од бола
Пуца срце кнезу,
Кад наздрави ту здравицу
Првом свом витезу —
Пуца срце кнезу.
„Да лепа ти, царе,
На здравици хвала!
Издајничко црно име
Горка ли је шала! —
Ал, за то ти — хвала!
Видовдан је сутра,
Видићемо кнеже,
Ко је вера, ко л невера?...
Сад збогом, витеже — —
Видићемо, кнеже!“
Оде . . . али шњиме
Иде јад и туга;
Оде Милош, па си зове
Два верена друга —
Да га мине туга.
„Витезови, друзи
Иване, Милане!
Земан дође, да се муња
С челиком састане —
Иване, Милане!
Идем, да се светим
Азијатском зверу,
Што ми клетом ногом гази
Народност и веру
Идем бесном зверу!“
...“Ево ме пред тобом,
Велики Мурате,
Славопоји и победе
Нек те свуда прате,
Велики Мурате!
Злоба и убијство,
Раздор ми дотужи:
Ова сабља и десница
Теби ће да служи —
Срб ми већ дотужи.
Ево ти и дара:
Два моја пријана —
Чувени су на далеко
С јуначких мегдана ,
Два моја пријана.
Па пусти ми, царе,
Да ти скута љубим,
Па убојном јасном трубом
Јуриш да затрубим,
Кад ти скут пољубим!“
...У чадору моме
Здрав' да си, јуначе!
Мудро збориш, из очију
Варница ти скаче —
Здрав да си, јуначе!“
Поклони се јунак ...
Зајечала труба ...
Милош цара распорио
Од доле до зуба —
Кад зајеча труба!
„Витезови, друзи,
Иване, Милане!
Да скочимо још једаред
На ноге лагане —
Иване, Милане!
Да лијемо турску
Крвцу као воду!
Да паднемо, пропаднемо
На спасење роду,
За крст и слободу!“
И диже се виска
И заче се клање —
Узалуд је Турадији
Свако јалакање.
Кад се заче клање.
Лете русе главе
Бледе и крваве —
К'о да Турке страшни џини
Секу, кољу, даве —
Тако лете главе.
Ал' заман јунаштва,
Мача и ханџара!
Против мора: нема боја,
Истина ј' стара —
Заман ту ханџара.
И Милош је пао
Јуначки и славно...
Па зашто ми даље причат?
То је већ одавно,
Давно било, давно!
Ал' док је на земљи
Зеленога луга —
По целоме белом свету
Срби знаћеду га —
С два његова друга!
