Нови храм

Нови храм Писац: Иво Ћипико

Нови храм

 
Цео сат гледаше он у сјајне расветљене љуљајке што, од неколико дана, стоје на крају градскога пристаништа. Дебео, мален човек, какови су ретки тамо откуда је он дошао, вртио се око чељади, тражећи грош од свакога што ће да се љујка. А неко женско, сигурно жена му, окреташе оргуље што од себе пуштаху разнолике звукове, час веселе час тужне, звукове каквих он досада никада није чуо.
Упрто гледајући у неко градско момче како се у љуљајци високо диже и с висине хитро спушта и слушајући чудне гласове оргуља, за час заборавља на се и дође му да и он зајаше једнога од тих хитрих коња, а у мисли већ лети далеко у висину над све остале. Али за час дође к себи: како да се на то усуди он, који је тек јутрос сишао у град, сишао озго из Црне Горе, весео, хитар, жељан хлеба и зараде?
Чуо је да се доље, код мора, подиже нова хришћанска црква, да примају на радњу и њих, Црногорце, и да већ многи од њих тамо раде и стичу пара.
Причање о томе једне вечери на гувну, у месечевој светлости, занесе га, и, знајући да га мајка, удовица, не би пустила, исте ноћи умаче с друштвом. Са собом је понио само што се на њем нашло; чак је заборавио и на струку, без које дотада није никада од куће кретао.
Кад свиташе, с првога виса угледавши у заливу залутало море, чисто застрављен застаде и од чуда не могаше да проговори. Колико сила воде, па како мирно лежи и плави се! И колико боја, шара... И, гледајући у пучину, осети да му се у душу увлачи нека чудна мекота, питомина... Али другови не чекају, па, дивећи се, пожури низбрдицом да их стигне.
Већ је и заноћило, а момче једнако гледа у љуљајке, и наоко ни бриге га за свет што се натискује око њега.
— Куд те неста, јадан не био, тражим те! — гурну га друг му Лазо.
Илија се окрете, погледа га својим бистрим и светлим очима и надигне капу са пространога чела.
—Гледам к'о онако...
—Ситно је то, остави!...
Упутише се један за другим преко обале, кроз народ, увек на опрезу да се о кога у ходу не задену. Код продавнице круха Илија се заустави.
—Да купимо комад хљеба, — вели Лазо.
—Пусти, ко зна хоће ли нас сутра узети на радњу!
—Бога ми, јео бих... али, право велиш, боље да ми се нађе овај грош при грђој невољи, — и кренуше даље. . .
Напише се воде што извире испод градских бедема и отиче у море, и пођоше даље да нађу конак. Лако им је: летња ноћ је топла и ведра, креси прелетаху испред њих и светле по шикари што ивицом пута расте, а дошавши у долац, дочека их свежи ваздух, хлади их и окрепљује. На пољани, између жбунова, момци потраже згодно место и стручак суве мирисаве траве да га под главе подметну.
Неки од њихових — а познају их по беседи и по оделу — већ се сместише, а други, по два—три, долазе у одмацима. Њих двоје, дремајући, међу собом изменише неколико речи. Слушају око себе људске гласове и жамор из града, и гледају у звезде, једнако у бризи хоће ли им сутрашњи дан донети зараде.
Сутра, пре но што је свануло, нађоше се на тргу пред радњом, и чекају да дође мајстор. А дошавши, кад баци поглед на њих, чисто претрнуше од узбуђења. Њих новајлије одреди да дубе и чисте земљу за темељ цркве.
Иза неколико дана, нашавши живу воду, морали су повише колена у води стајати цео божји дан, а кад их након петнаест дана исплатише, погледавши у пребројани новац, очи им се у чуду сукобише: пара беше мање но се надаху. И радом наставише.
Једнога дана, за одмора, ломећи крух, рече Илија Лазу:
—Онај дебели заступник није наше вјере...
—Откуд?
—Ја не разумијем кад ми што говори, једнако нешто ђамори...
—Шваба је! .
—Па, бога ти, што му дадоше да ради нашу цркву?
—Ко пита данас како се крсти! Данас је, брате, њихово царство, а ми смо да измећаримо и себи и туђему, — докрајчи Лазо.
Тако у тешкој радњи сачекаше славу постављања темељнога камена.
У недељу рано обишла је глазба главне градске улице, а ограду окитише сваковрсним заставама. Пред ручак обавила се свечаност у присуству самога владике и остале одабране господе. После, господа и представници народних корпорација нађоше се уз обилато натрпану софру, наздрављајући пуним чашама у славу Христова храма.
Те недеље дадоше им плаћу тек пред ноћ, јер се и закупник гостио с осталом господом; људи су чекали стрпљиво, надајући се доброј напојници, да се и они тога дана провеселе.
Пошто Илија и Лазо добише новац, изиђоше на улицу.
—Ни паре више! — рече Илија прибирајући новац при светлости лампе.
—Нијесам се ничему ни надао, одговори Лазо.
—Но ето чуда, не дадоше нам ништа ни за оно што се данас мучисмо да окитимо ограду зеленим гранама.
Кроз тесне улице дођоше до врата неке запрљане потлеушице и ступише унутра. Има два дана што ту коначе, јер их је споља киша отерала. Није било друге, ваљало је откинути од наднице десет новчића за конак. У кући нађоше још два старија радника уконачена, домаћина и троје му деце. Мала соба при земљи служила је свима: у њој се кухало, јело, спало и прало прљаво рубље. Лампа се дими и тек жмири, унутра је спарно и задушљиво; ненавикнут тешко би могао да издржи.
Њих двоје, као друзи, леже заједно на једноме кревету. Од врућине до пред зору не могу да заспе, а грђе се зноје но кад су на радњи.
— Видиш, брате, ја замишљах, кад онога јутра одозго угледах овај град, да су у њем виле одњихане, а оно, брате, пакао је ово! — говори Лазо, лежећи наузначице.
—Знао сам ја отприје како је...
—Па што си силазио?
—Што и ти!... Но горе, код нас, барем би по ноћи одморио се, а овдје не зна се што је грђе, дан или ноћ, ,— изгорјех од врућине! — За час ућута, па опет настави: — И надница је мала. Мог'о би' сву у хлебу и вину потрошити... Преварио сам се!... Ето, к'о мишљах: гради се наша, 'ришћажка црква, биће на управи наши људи...
Уто заплаче домаћиново дете; домаћица пожури да га успава, па, пошто умуче, утрне лампу.
Тако Илији пролазе топли, летњи дани у тешкоме раду и још тежим спарним ноћима. А обикнувши раду и видећи да се пак штогод штеди од добивених пара, одлучи да издржи до краја. Али једнога поподнева, носећи тешку даску за мерење дубине у води, осети се слаб и оронуо. Ипак држао се чврсто на ногама, а бојећи се да му мајстор не одбије од наднице, не хтеде поћи с радње, но с муком издржа до краја дана.
Настајнога дана мољаше мајстора да га одреди за лакши посао. Није му помогло, јер преко реда нико се од радника не нађе да га у води замени. Тако га и тога дана жегло сунце озго, а ,ноге до повише колена мрзле му у живој хладној води. Иза подне довуче се уморан и слаб у хлад да опочине, а кад га, око две уре, Лазо хтеде да пробуди, пренерази се видевши га где лежи блед, затворених очију, а капци му модре се. Зове га и дрма, али Илија се не одзива, не отвара очију, већ му дуге трепавице мирно леже на блиједоме лицу, као у мрца, а капци су му једнако тамномодри.
Окупише се око њега радници. Шкропе га хладном водом, и то поможе: маче се, отвори очи и дође к себи. Најпре гледа уоколо као у чуду, — не зна шта се то с њиме догодило; а после, пошто га подигоше, чисто се стиди и гледа у земљу.
— Да га испратим, — замоли мајстора Лазо.
Путем, тетурајући се, тужи се Илија:
— Видиш, и данас ће ми од наднице одбити половицу, а зар сам ја крив? И ако два дана засебице не дођем на радњу, неће ме више примити, — рећи ће, — као и Данилу Јованову, када се оно бјеше разболио: „Други је дошао на твоје мјесто!” И заборавиће ме, као да ме нигда ни видјели нијесу.
— А што ћеш, брате, — теши га Лазо, — тако ти је у свијету... Свако се тура напријед како ко може... Оно јесте боље ономе што је јачи и обртнији, али као да и они нијесу задовољни: тужи се мјерач, тужи се мајстор, тужи се чак и заступник, — љуте се на се и на нас.
Ни настојнога ни осталих дана није Илија дошао на рад. А кад му беше грђе позлило, дође му лекар у хитњи и прописа нешто, по свој прилици што му се чињаше да ће болеснику помоћи.
У то време изненада походи га мајка. Илија се силом диже из кревета и, мада је киша падала, цело по подне ходаше с њоме по граду. Док би плаховито (пљуштало, заклонили би се под стреху високих кућа, удно трга, у заветрину, где радници и скитачи налазе заклоништа за ружних времена.
— Налази ли киша, налази! — рече Илија. И настави. Мајка га погледа и, гледајући га, чуди се звуку његова гласа, и у очима му као види усељену беду.
— Да, соколе, да сјутра кући кренемо... Слаб си! рече му тише.... — А гледај поред себе сиротињу голу и босу, изгладнелу... Погледај како се иза зида ишћућурио Данило Јованов, таман шака јада... Гледај Јована Миливојева до њега!... Гладни, голи. Домало и ти ћеш оголети, а ко ће те наредити к'о твоја мајка?.. . Немаш ни преобуке...
—Пошаљи ми је по куму!
—Вратићемо се скупа
—Остаћу још који дан; нећу празнуж руку горе, — стид ме...Тако је и оно двоје гворило...
—Чега те стид? .. . Чему си исилазио?...Имао си код куће свој ручак, а знаш како се код нас каже: ко има ручак, лако му је за вечеру!...
...Зидови нове цркве наочиглед дижу се. Жега даномице попушта и настају јесењи кишљиви дани. Илија једнако побољева, — дан ради, два настајна губи и, онако болешљив, лута по граду, док га најпосле болест не савлада и посвема прикова на кревет.
Илија гине с дана у дан. А кад домаћица хоће да га чему подвори, вели јој:
— Ко ће мени угодити када здравља немам?
Да убије време, навече разговара с домаћицом. Али вечерас ни домаћина у кући нема, задоцнио се преко обичаја. Касно стиже, а дошавши, не назва бога, већ равно баци се на кревет. Жена га упита где бејаше.
—У крчми, пио сам.
—Пио си?
— Јесам... Но ти не знаш што се догоди... Па се подиже, седе на крај кревета и гледа преда се у тле. Илија с другога кревета пази на њих својим већ замагленим очима, а Лазо до њега на клупи слатко спава. — Видиш, — јави се стари, не дижући изгубљених очију с пода и пребацивши са чела још густу косу, — видиш, на први од мјесеца треба да иселим из овога буџака...
— Па што? — прекиде га жена. — И онако што си најма за њ давао могао си га позлатити.
—Ово је тридесет година, обикао сам...
—А зашто те гоне?
—Срушиће све околне куће за нову цркву.
—Све руше! — рече она јетко.
—И мене су срушили, — упаде у реч Илија гласом из чијег се звука испољавала туга за изгубљеном снагом. Па се малко подиже и рече као за се: — Како Лазо слатко 'рче!...
Како се нови храм диже, онако Илијин живот опада. Лекар се не нада бољему, прегорео га, па му мајци поручише да му се нађе у љутој невољи. Мајка измени Лаза, а овај са стеченим парама поврати се кући.
...Почетком зиме нови Христов храм подиже се; мраморни ступови поносито се дижу и позлаћени крст у сунцу се свечано одбљескује. Наступио је дан освештења. Уочи тога дана, навече, музика је свирала веселе корачнице, улице умјетно сјајно осветлише, а црквена врата преливаху се у пламену шарених лампи. Те вечери Илија не могаше да се заложи. Око његова кревета окупила се домаћинова деца, а он свакоме дели по комадић.
— Једите, — вели им, — здрави били!
Споља чује се врева светине и људски кикот, а кад музика прође поред куће, домаћица отвори врата.
— Не отварај! — опази Илијина мајка у бризи за болесним сином.
— Пусти, мајко, нека се веселе! — рече Илија прегорно.
Мајка Илијина куња на клупи до синовљева кревета, а када у одмацима чује поред куће нечији ход, прене се и меће сину хладне облоге на вруће, пространо чело.
Кад му је огањ попустио, Илија је ноћас зажелио разговора. Разабрао се и долазе му на памет речи чисто божје, које од њега мајка никада није чула док је био здрав.
—Спавај, сине! — наговара га мајка.
—Не могу... Је ли, мајко, док оздравим, поћи ћемо одмах горе? А што сам и силазио? Већ не моту овдје издржати. Ето, откако сам сишао, нијесам се још право ни богу помолио.
—Спавај!
—Не могу, одговара он, и одмах наставља: —А горе, код нас, код оних старих крстова, — бог зна ко их је дизао! — по висовима, човјеку нешто дође, и у мисли сјећа се бога...А уоколо једнако нешто жамори и мирише... Да је просто свима, само да оздравим.... Мајко, теби се дријема. Чуј, бога ти! Је ли, опет ћу ужећи огањ у својој кући? И опет ћу се пењати уз наше кршеве и одморићу се код старога крста од жива камена... Нека, нека, оздравићу...
— Хоћеш, даће бог, — тужно одговара стара. — Али заспи, свиће! Заспи, соколе, заспи! Свиће!

Извори

• Иво Ћипико: Сабрана дела, Српски писци, књига III, страна 230-237 , Просвета издавачко предузеће Србије, Београд, 1951.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.