Novi hram
| Novi hram Pisac: Ivo Ćipiko |
Novi hram
Ceo sat gledaše on u sjajne rasvetljene ljuljajke što, od nekoliko dana, stoje na kraju gradskoga pristaništa. Debeo, malen čovek, kakovi su retki tamo otkuda je on došao, vrtio se oko čeljadi, tražeći groš od svakoga što će da se ljujka. A neko žensko, sigurno žena mu, okretaše orgulje što od sebe puštahu raznolike zvukove, čas vesele čas tužne, zvukove kakvih on dosada nikada nije čuo.
Uprto gledajući u neko gradsko momče kako se u ljuljajci visoko diže i s visine hitro spušta i slušajući čudne glasove orgulja, za čas zaboravlja na se i dođe mu da i on zajaše jednoga od tih hitrih konja, a u misli već leti daleko u visinu nad sve ostale. Ali za čas dođe k sebi: kako da se na to usudi on, koji je tek jutros sišao u grad, sišao ozgo iz Crne Gore, veseo, hitar, željan hleba i zarade?
Čuo je da se dolje, kod mora, podiže nova hrišćanska crkva, da primaju na radnju i njih, Crnogorce, i da već mnogi od njih tamo rade i stiču para.
Pričanje o tome jedne večeri na guvnu, u mesečevoj svetlosti, zanese ga, i, znajući da ga majka, udovica, ne bi pustila, iste noći umače s društvom. Sa sobom je ponio samo što se na njem našlo; čak je zaboravio i na struku, bez koje dotada nije nikada od kuće kretao.
Kad svitaše, s prvoga visa ugledavši u zalivu zalutalo more, čisto zastravljen zastade i od čuda ne mogaše da progovori. Koliko sila vode, pa kako mirno leži i plavi se! I koliko boja, šara... I, gledajući u pučinu, oseti da mu se u dušu uvlači neka čudna mekota, pitomina... Ali drugovi ne čekaju, pa, diveći se, požuri nizbrdicom da ih stigne.
Već je i zanoćilo, a momče jednako gleda u ljuljajke, i naoko ni brige ga za svet što se natiskuje oko njega.
— Kud te nesta, jadan ne bio, tražim te! — gurnu ga drug mu Lazo.
Ilija se okrete, pogleda ga svojim bistrim i svetlim očima i nadigne kapu sa prostranoga čela.
—Gledam k'o onako...
—Sitno je to, ostavi!...
Uputiše se jedan za drugim preko obale, kroz narod, uvek na oprezu da se o koga u hodu ne zadenu. Kod prodavnice kruha Ilija se zaustavi.
—Da kupimo komad hljeba, — veli Lazo.
—Pusti, ko zna hoće li nas sutra uzeti na radnju!
—Boga mi, jeo bih... ali, pravo veliš, bolje da mi se nađe ovaj groš pri grđoj nevolji, — i krenuše dalje. . .
Napiše se vode što izvire ispod gradskih bedema i otiče u more, i pođoše dalje da nađu konak. Lako im je: letnja noć je topla i vedra, kresi preletahu ispred njih i svetle po šikari što ivicom puta raste, a došavši u dolac, dočeka ih sveži vazduh, hladi ih i okrepljuje. Na poljani, između žbunova, momci potraže zgodno mesto i stručak suve mirisave trave da ga pod glave podmetnu.
Neki od njihovih — a poznaju ih po besedi i po odelu — već se smestiše, a drugi, po dva—tri, dolaze u odmacima. Njih dvoje, dremajući, među sobom izmeniše nekoliko reči. Slušaju oko sebe ljudske glasove i žamor iz grada, i gledaju u zvezde, jednako u brizi hoće li im sutrašnji dan doneti zarade.
Sutra, pre no što je svanulo, nađoše se na trgu pred radnjom, i čekaju da dođe majstor. A došavši, kad baci pogled na njih, čisto pretrnuše od uzbuđenja. Njih novajlije odredi da dube i čiste zemlju za temelj crkve.
Iza nekoliko dana, našavši živu vodu, morali su poviše kolena u vodi stajati ceo božji dan, a kad ih nakon petnaest dana isplatiše, pogledavši u prebrojani novac, oči im se u čudu sukobiše: para beše manje no se nadahu. I radom nastaviše.
Jednoga dana, za odmora, lomeći kruh, reče Ilija Lazu:
—Onaj debeli zastupnik nije naše vjere...
—Otkud?
—Ja ne razumijem kad mi što govori, jednako nešto đamori...
—Švaba je! .
—Pa, boga ti, što mu dadoše da radi našu crkvu?
—Ko pita danas kako se krsti! Danas je, brate, njihovo carstvo, a mi smo da izmećarimo i sebi i tuđemu, — dokrajči Lazo.
Tako u teškoj radnji sačekaše slavu postavljanja temeljnoga kamena.
U nedelju rano obišla je glazba glavne gradske ulice, a ogradu okitiše svakovrsnim zastavama. Pred ručak obavila se svečanost u prisustvu samoga vladike i ostale odabrane gospode. Posle, gospoda i predstavnici narodnih korporacija nađoše se uz obilato natrpanu sofru, nazdravljajući punim čašama u slavu Hristova hrama.
Te nedelje dadoše im plaću tek pred noć, jer se i zakupnik gostio s ostalom gospodom; ljudi su čekali strpljivo, nadajući se dobroj napojnici, da se i oni toga dana provesele.
Pošto Ilija i Lazo dobiše novac, iziđoše na ulicu.
—Ni pare više! — reče Ilija pribirajući novac pri svetlosti lampe.
—Nijesam se ničemu ni nadao, odgovori Lazo.
—No eto čuda, ne dadoše nam ništa ni za ono što se danas mučismo da okitimo ogradu zelenim granama.
Kroz tesne ulice dođoše do vrata neke zaprljane potleušice i stupiše unutra. Ima dva dana što tu konače, jer ih je spolja kiša oterala. Nije bilo druge, valjalo je otkinuti od nadnice deset novčića za konak. U kući nađoše još dva starija radnika ukonačena, domaćina i troje mu dece. Mala soba pri zemlji služila je svima: u njoj se kuhalo, jelo, spalo i pralo prljavo rublje. Lampa se dimi i tek žmiri, unutra je sparno i zadušljivo; nenaviknut teško bi mogao da izdrži.
Njih dvoje, kao druzi, leže zajedno na jednome krevetu. Od vrućine do pred zoru ne mogu da zaspe, a grđe se znoje no kad su na radnji.
— Vidiš, brate, ja zamišljah, kad onoga jutra odozgo ugledah ovaj grad, da su u njem vile odnjihane, a ono, brate, pakao je ovo! — govori Lazo, ležeći nauznačice.
—Znao sam ja otprije kako je...
—Pa što si silazio?
—Što i ti!... No gore, kod nas, barem bi po noći odmorio se, a ovdje ne zna se što je grđe, dan ili noć, ,— izgorjeh od vrućine! — Za čas ućuta, pa opet nastavi: — I nadnica je mala. Mog'o bi' svu u hlebu i vinu potrošiti... Prevario sam se!... Eto, k'o mišljah: gradi se naša, 'rišćažka crkva, biće na upravi naši ljudi...
Uto zaplače domaćinovo dete; domaćica požuri da ga uspava, pa, pošto umuče, utrne lampu.
Tako Iliji prolaze topli, letnji dani u teškome radu i još težim sparnim noćima. A obiknuvši radu i videći da se pak štogod štedi od dobivenih para, odluči da izdrži do kraja. Ali jednoga popodneva, noseći tešku dasku za merenje dubine u vodi, oseti se slab i oronuo. Ipak držao se čvrsto na nogama, a bojeći se da mu majstor ne odbije od nadnice, ne htede poći s radnje, no s mukom izdrža do kraja dana.
Nastajnoga dana moljaše majstora da ga odredi za lakši posao. Nije mu pomoglo, jer preko reda niko se od radnika ne nađe da ga u vodi zameni. Tako ga i toga dana žeglo sunce ozgo, a ,noge do poviše kolena mrzle mu u živoj hladnoj vodi. Iza podne dovuče se umoran i slab u hlad da opočine, a kad ga, oko dve ure, Lazo htede da probudi, prenerazi se videvši ga gde leži bled, zatvorenih očiju, a kapci mu modre se. Zove ga i drma, ali Ilija se ne odziva, ne otvara očiju, već mu duge trepavice mirno leže na blijedome licu, kao u mrca, a kapci su mu jednako tamnomodri.
Okupiše se oko njega radnici. Škrope ga hladnom vodom, i to pomože: mače se, otvori oči i dođe k sebi. Najpre gleda uokolo kao u čudu, — ne zna šta se to s njime dogodilo; a posle, pošto ga podigoše, čisto se stidi i gleda u zemlju.
— Da ga ispratim, — zamoli majstora Lazo.
Putem, teturajući se, tuži se Ilija:
— Vidiš, i danas će mi od nadnice odbiti polovicu, a zar sam ja kriv? I ako dva dana zasebice ne dođem na radnju, neće me više primiti, — reći će, — kao i Danilu Jovanovu, kada se ono bješe razbolio: „Drugi je došao na tvoje mjesto!” I zaboraviće me, kao da me nigda ni vidjeli nijesu.
— A što ćeš, brate, — teši ga Lazo, — tako ti je u svijetu... Svako se tura naprijed kako ko može... Ono jeste bolje onome što je jači i obrtniji, ali kao da i oni nijesu zadovoljni: tuži se mjerač, tuži se majstor, tuži se čak i zastupnik, — ljute se na se i na nas.
Ni nastojnoga ni ostalih dana nije Ilija došao na rad. A kad mu beše grđe pozlilo, dođe mu lekar u hitnji i propisa nešto, po svoj prilici što mu se činjaše da će bolesniku pomoći.
U to vreme iznenada pohodi ga majka. Ilija se silom diže iz kreveta i, mada je kiša padala, celo po podne hodaše s njome po gradu. Dok bi plahovito (pljuštalo, zaklonili bi se pod strehu visokih kuća, udno trga, u zavetrinu, gde radnici i skitači nalaze zakloništa za ružnih vremena.
— Nalazi li kiša, nalazi! — reče Ilija. I nastavi. Majka ga pogleda i, gledajući ga, čudi se zvuku njegova glasa, i u očima mu kao vidi useljenu bedu.
— Da, sokole, da sjutra kući krenemo... Slab si! reče mu tiše.... — A gledaj pored sebe sirotinju golu i bosu, izgladnelu... Pogledaj kako se iza zida išćućurio Danilo Jovanov, taman šaka jada... Gledaj Jovana Milivojeva do njega!... Gladni, goli. Domalo i ti ćeš ogoleti, a ko će te narediti k'o tvoja majka?.. . Nemaš ni preobuke...
—Pošalji mi je po kumu!
—Vratićemo se skupa
—Ostaću još koji dan; neću praznuž ruku gore, — stid me...Tako je i ono dvoje gvorilo...
—Čega te stid? .. . Čemu si isilazio?...Imao si kod kuće svoj ručak, a znaš kako se kod nas kaže: ko ima ručak, lako mu je za večeru!...
...Zidovi nove crkve naočigled dižu se. Žega danomice popušta i nastaju jesenji kišljivi dani. Ilija jednako poboljeva, — dan radi, dva nastajna gubi i, onako bolešljiv, luta po gradu, dok ga najposle bolest ne savlada i posvema prikova na krevet.
Ilija gine s dana u dan. A kad domaćica hoće da ga čemu podvori, veli joj:
— Ko će meni ugoditi kada zdravlja nemam?
Da ubije vreme, naveče razgovara s domaćicom. Ali večeras ni domaćina u kući nema, zadocnio se preko običaja. Kasno stiže, a došavši, ne nazva boga, već ravno baci se na krevet. Žena ga upita gde bejaše.
—U krčmi, pio sam.
—Pio si?
— Jesam... No ti ne znaš što se dogodi... Pa se podiže, sede na kraj kreveta i gleda preda se u tle. Ilija s drugoga kreveta pazi na njih svojim već zamaglenim očima, a Lazo do njega na klupi slatko spava. — Vidiš, — javi se stari, ne dižući izgubljenih očiju s poda i prebacivši sa čela još gustu kosu, — vidiš, na prvi od mjeseca treba da iselim iz ovoga budžaka...
— Pa što? — prekide ga žena. — I onako što si najma za nj davao mogao si ga pozlatiti.
—Ovo je trideset godina, obikao sam...
—A zašto te gone?
—Srušiće sve okolne kuće za novu crkvu.
—Sve ruše! — reče ona jetko.
—I mene su srušili, — upade u reč Ilija glasom iz čijeg se zvuka ispoljavala tuga za izgubljenom snagom. Pa se malko podiže i reče kao za se: — Kako Lazo slatko 'rče!...
Kako se novi hram diže, onako Ilijin život opada. Lekar se ne nada boljemu, pregoreo ga, pa mu majci poručiše da mu se nađe u ljutoj nevolji. Majka izmeni Laza, a ovaj sa stečenim parama povrati se kući.
...Početkom zime novi Hristov hram podiže se; mramorni stupovi ponosito se dižu i pozlaćeni krst u suncu se svečano odbljeskuje. Nastupio je dan osveštenja. Uoči toga dana, naveče, muzika je svirala vesele koračnice, ulice umjetno sjajno osvetliše, a crkvena vrata prelivahu se u plamenu šarenih lampi. Te večeri Ilija ne mogaše da se založi. Oko njegova kreveta okupila se domaćinova deca, a on svakome deli po komadić.
— Jedite, — veli im, — zdravi bili!
Spolja čuje se vreva svetine i ljudski kikot, a kad muzika prođe pored kuće, domaćica otvori vrata.
— Ne otvaraj! — opazi Ilijina majka u brizi za bolesnim sinom.
— Pusti, majko, neka se vesele! — reče Ilija pregorno.
Majka Ilijina kunja na klupi do sinovljeva kreveta, a kada u odmacima čuje pored kuće nečiji hod, prene se i meće sinu hladne obloge na vruće, prostrano čelo.
Kad mu je oganj popustio, Ilija je noćas zaželio razgovora. Razabrao se i dolaze mu na pamet reči čisto božje, koje od njega majka nikada nije čula dok je bio zdrav.
—Spavaj, sine! — nagovara ga majka.
—Ne mogu... Je li, majko, dok ozdravim, poći ćemo odmah gore? A što sam i silazio? Već ne motu ovdje izdržati. Eto, otkako sam sišao, nijesam se još pravo ni bogu pomolio.
—Spavaj!
—Ne mogu, odgovara on, i odmah nastavlja: —A gore, kod nas, kod onih starih krstova, — bog zna ko ih je dizao! — po visovima, čovjeku nešto dođe, i u misli sjeća se boga...A uokolo jednako nešto žamori i miriše... Da je prosto svima, samo da ozdravim.... Majko, tebi se drijema. Čuj, boga ti! Je li, opet ću užeći oganj u svojoj kući? I opet ću se penjati uz naše krševe i odmoriću se kod staroga krsta od živa kamena... Neka, neka, ozdraviću...
— Hoćeš, daće bog, — tužno odgovara stara. — Ali zaspi, sviće! Zaspi, sokole, zaspi! Sviće!
Napomene uredi
Izvori uredi
- Ivo Ćipiko: Sabrana dela, Srpski pisci, knjiga III, strana 230-237 , Prosveta izdavačko preduzeće Srbije, Beograd, 1951.
|