Новаковић Грујо и Арап у Лијевну
Вино пију тридесет ајдука
У пространој гори Романији
У пећини кући од камена,
Међу њима Старина Новаче,
Служи вино Новаковић Грујо. 5
А када се напојише вина,
Те од вина ћеиф ухватише,
О свачему говор поведоше.
Нешто рече Старина Новаче:
„Браћо моја, од горе ајдуци! 10
Ево дође честит Митров данак,
Вет са горе сападе листина,
А напада снијег и китина,
Ми немамо гроша ниједнога;
Како ћемо зиму презимити 15
Од Митрова до Ђурђева дана,
Док се гора преобуче листом,
А рудине травом ђетелином,
Док приспије јагње за заклање
И море се свуда путовати 20
И спавати подвисоке јеле?
Него браћо, од горе ајдуци!
Је ли мајка родила јунака,
Ја ли сестрица брата одгојила,
На пречисто ђевојачко крило, 25
Мушкијем га опасала пасом,
Јуначкијем дозивала гласом,
Да отиде у Лијевна града,
Да уводи од Лијевна Турке,
А што зборе од Лијевна Турци: 30
Смијемо ли зиму зазимити
У пећини, кући од камена?“
А кад зачу тридесет ајдука,
Све паниче, нико не покличе,
Неко броји пуца низ њедарца, 35
Неко гледа свијетло оружје,
Да га није рђа попанула;
Неко гледа ђетелину траву,
Како трава на одвојке расте
Као дојке у добре ђевојке; 40
И ту мајка не роди јунака
Без сокола Новаковић-Груја,
А он бабу оде говорити:
„О мој бабо, Старина Новаче!
Што ти тражиш бољега јунака 45
Од Грујице мила сина твога?
Ја ћу поћи у Лијевна града
И уводит' од Лијевна Турке,
Чисте ћу ти донијети гласе.“
То кад рече, на ноге скочио, 50
По сриједи пушку приватио,
И с дружином, па, се поздравио
И окрену пут Лијевна града.
Куд он иде у Лијевно сиде.
Ноћно, Грујо, уђе у Лијевно. 55
(И прије је туне долазио),
Има, Грујо, Богом посестрину,
Посестрину, крчмарицу Мару;
Па закуца алком на вратима,
А Мара му отворила врата. 60
Грујица јој добро вече виче.
Позна Мара побратима свога,
Руке шире, па с' у лице љубе,
Питају се за мир и за здравље.
Узеше се за бијеле руке 65
И одоше на чардаке горње.
Ал' да видиш Новаковић-Груја,
Кад је сио и одпочинијо
И добро се трудан напојио,
Па говори крчмарици Мари: 70
„Посестримо, крчмарице Маро!
Састави ми просјачко ођело,
'Оћу сјутра уводити Турке.“
Леже Грујо санак боравити,
А Мара му саставља ођело. 75
Кад ујутру јутро освануло,
Уранио Новаковић Грујо,
Умио се и Богу молио,
Па обуче просјачко ођело,
А он склопи алку око врата, 80
О рамену струњу зобничину,
А у руке просјачкога штапа,
Па он пође кроз Лијевна града
И он стаде уводити Турке.
Све узима по једне опанке 85
И у ћесу по тесту фишека
И у пушку питомо кремење;
Не узима у једном дућану,
Но узима на више дућана,
Да се не би когођ осјетио. 90
Намера га намјерила била,
Дође Грујо пред кафу велику,
Ђе бијаху аге од Лијевна,
Сједе, пију, разговарају се.
А да видиш Новаковић-Груја, 95
Он овако оде говорити:
„А за Бога, аге од Лијевна!
Ради Бога и овог свијета,
Скидајте ми алку око врата!“
А веле му аге од Лијевна: 100
„Јадан сужањ, коме ли си дужан,
А те носиш алку око врата?“
А запишта Новаковић Грујо:
„Ја сам сужањ, много јада дужан
По три пута по триста дуката. 105
Бог убио Старину Новака
И његова мила сина Груја,
Они мене на друм ухватише,
Склопише ми алку око врата
И турише мене на откупе.“ 110
А кад чуше аге од Лијевна,
Па овако сташе говорити:
„Немој клети Старину Новака
И његова мила сина Груја,
Ми ћемо ти алку откачити; 115
Но поздрави Старину Новака
И његова мила сина Груја,
Нека сиде у Лијевна града
И погуби Арапина црна,
Арапина тешка зулумћара, 120
Што је тежак зулум навалио:
Сваку ноћцу по јалову овцу
И фуруну љеба бијелога
И по чабар вина црвенога,
По кондијер жежене ракије; 125
Још по једну лијепу ђевојку,
Да је Арап под шатором љуби.
Па и то би с јадом опростили,
Но се не да ником оженити,
Ко с' удаје тридесет дуката, 130
Ко се жени тридесет и четири.
Па и то би са јадом опростили,
Него узме лијепу ђевојку,
Те је Арап под шатором љуби.
Поздрави нам од горе ајдуке, 135
Нека смакну земљи зулумћара,
Даћемо му благо небројено.“
Па му аге благо положише
И скидоше алку око врата.
Тад се Грујо натраг повратио 140
Код Марије своје посестриме,
Па се свуче, те се преобуче.
А кад акшам ноћца настанула,
По сриједи пушку прихватио
И отиде гори Романији. 145
Када Грујо дође у пећину,
Туна нађе Старину Новака
А и њино тридесет ајдука;
Све им каже што је и како је
И овако Грујо проговара: 150
„О мој бабо, Старина Новаче!
Да пођемо у Лијевна града,
Да скинемо земљи зулумћара.“
А вели му Старина Новаче:
„А луд ли си, мој Грујице сине! 155
Арапи су големи јунаци,
Није ласно погубит' Арапа.“
А вели му дијете Грујица:
„О мој бабо, Старина Новаче!
Ако ћеш ми изум одобрити, 160
А ја ћу се цура начинити;
Јер ја немам браде ни бркова,
А повешћу тридесет ајдука,
Да ми биде тридесет сватова,
Да ме младу воде кроз Лијевна. 165
Виђеће нас црни Арапине,
Изићи ће нама у сретање.
Да он отме лијепу ђевојку;
Таду ћу га, бабо, преварити
И Арапу главу погубити.“ 170
А Стари му изун допуштио.
Тада Грујо на ноге скочио,
Па се свлачи, те се преоблачи,
Па ајдучко руво одбачио,
Ђевојачко руво приватио; 175
Обуче се Новаковић Грујо,
Начини се лијепа ђевојка.
Поврх свега зелену малвуту,
А пода њу сабљу припасао,
Па поведе тридесет ајдука. 180
Начини се тридесет сватова,
А да Груја воде кроз Лијевна.
Кад сидоше до Лијевна града,
А пјевају од горе ајдуци,
Као да су кићени сватови. 185
Е мишљаху нико не чујаше,
А то зачу Арапка ђевојка,
Арапкиња, сестра Арапова,
Па сагледа киту и сватове,
Међу њима лијепу ђевојку, 190
Како јој се згодна ичињила,
Па од земље на ноге скочила,
Па дозива Арапина црна,
(Који јоште санак борављаше):
„Устај брате, црни Арапине! 195
Ев' одавуд ките и сватова,
Они воде лијепу ђевојку.“
А Арапин санак борављаше,
Али санак, али суђен данак,
Па од земље главу не дизаше; 200
Шћаше проћи кита и савтови,
А кад виђе Арапка ђевојка,
У Арапа ногом ударила:
„Дир с' Арапе, биволице црна,
А да видиш најљепшу ђевојку!“ 205
Тада Арап на ноге скочио,
Па појаха витку бедевију;
Каква му је заклали је вуци,
Пред џамију ђе клањају Турци:
Штрка, мрка миј нос брњатаста, 210
У обадва ока чакараста,
Висока је ка' јела зелена,
А дуга је ка' и крпа платна,
На два ува два гаврана црна,
А на ункаш од међеда глава. 215
Арап биче, кобила риче,
А све гракћу два врана гаврана,
А мумла му од међеда глава.
А кад зачу тридесет сватова,
Престаре се сваки од Арапа, 220
Плећи даше, а бјежати сташе.
Сам остаде Новаковић Грујо
На гаврану коњу од мердана;
Њему доће Арапине црни,
Па кад виђе лице у Грујице, 225
Он овако оде говорити:
„О ђевојко, ти ми сретна била!
С тобом ћу се јунак оженити.“
Па за дизгин привати гаврана,
Да на њему поведе ђевојку. 230
А да видиш од горе ајдука,
Он са нога баци јеменлије,
А под собом устави гаврана.
Стари вранац ка' и камен стану.
Зачуди се црни Арапине, 235
Па овако оде говорити:
„О ђевојко, да те јади нађу!
Од шта си се тако узбешила?
А дајем ти моју вјеру тврду,
Ранићу те медом и шећером, 240
Облачити свилом и кадифом.“
А Грујица оде говорити:
„Господару, Арапине црни!
Нијесам се ништа узбешила.
Нећу стећи бољег господара, 245
Но ми спаде са ноге јеменлија
И одлеће у зелену траву,
Но те молим као господара,
Из траве ми додај јеменлију.“
А Арап се гротом посмијева: 250
„О ђевојко, мени сретна била!
Зашто жалиш са ноге јеменлију?
Златне ће ти Арап набавити.“
А Грујо му тихо проговара:
„Господару, Арапине црни! 255
Ја сам чула ђе причају људи:
Имаш сестру Арапку ђевојку,
Прекориће и мене и тебе:
А што ће ти ова босонога,
Не умије носит' јеменлије, 260
А камоли ићрам учињети?“
Но те молим као господара,
Додај мени с ноге јеменлију.“
Превари се Арапине црни,
(А за ајтер лијепе ђевојке), 265
Па одјака витку бедевију,
Да из траве узме јеменлију.
Ал' да видиш из горе ајдука,
У ајдука добро 'итра рука,
Док му прну зелена малвута, 270
А испод ње крива посјеклица,
Те удари црна Арапина,
На довату по црноме врату,
Те му русу посијече главу.
Па поведе од горе ајдуке, 275
А ајдуци као горски вуци,
Долећеше Новаковић-Грују,
На Арапов шатор ударише,
Исјекоше тридесет Арапа
И његово благо покупише. 280
Туна бјеше тридесет ђевојака,
Које Арап љуби под шатором,
Ајдуци им слободу дадоше.
Глас допадне у Лијевна града,
Ђе Грујица посјече Арапа 285
И укида земљи зулумћара.
А кад чуше аге од Лијевна,
Изадоше из Лијевна града,
Изнијеше небројано благо,
Дароваше Новаковић-Грују. 290
Оде Грујо гори Романији.
То је било, кад 'но се чинило.
