Мило Јововић

Није Србин кукавица
К'о што мисле неки људи;
Срце му је соколово,
Његове су челик груди.

Није Србин плашљиица
К'о што мисле неке рђе;
Он се ником не поклања
Нити тражи милосрђе.

Није Србин издајица –
Вјеран свом је завичају;
Као сунцу сјајни зраци,
Као анђели Божјем рају.

Није Србин скиталица
Да по св'јету хљеба проси;
Сиромашан у свом дому –
Ал' се дичи и поноси.

Није Србин варалица,
Нит' се криво роду куне;
Божјег страха и љубави
Његове су груди пуне.

Но је Срба од постанка
Вазда љубав заносила;
Род љубити и за њ' мр'јети
Брига му је света била.

И да Српство мило шири,
Својом браћом да се здружи;
Сузе роду да отаре
Да никада не затужи.

У Бога је полагао
Своје среће узданицу,
Да му в'јерни с благословом
Мач јуначки и десницу.

Па ће и Бог добри дати,
Њему што он смјерно проси;
Да се опет сјајном круном
Славно дичи и поноси.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар (Црна Гора), Мило Јововић, „Голуб“, број 11. и 12., у Сомбору, за 1. и 15. јуни 1895., стр. 180.