Не стидим се
(Прва верзија пјесме, објављена 1895. у Словјанском свету:)
Не стидим се тог имена,
Нити мога славног рода;
Србин јесам, а то име
Српкиња ми мати пода.
Још ме закле мл'јеком својим:
Ово име вазда носи!
Зањ се бори, шњиме гини,
Шњим се дичи и поноси.
И ако ти у животу
Ступе црни мучни дани,
Да окове робске носиш;
С тим именом у гроб пани!
Остај вјеран до вијека,
Домовини жртва буди –
Љубав рода и имена
Нек ти кр'јепи челик – душу.
(Друга верзија пјесме, објављена 1901. у Голубу:)
Не стидим се свог имена,
Нити мога славног рода;
Србин јесам, а то име
Српкиња ми мати пода.
Још ме закле мл'јеком својим;
Ово име вазда носи!
За њ' се бори, с њиме гини,
С њим се дичи и поноси.
И ако ти у животу
Ступе црни мучни дани,
Да окове ропске носиш;
С тим именом у гроб пани!
Остај вјеран до вијека
Домовини жртва буди –
Љубав рода и имена
Нек ти кр'јепи челик-груди.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
У Бару (Црна Гора), 1894., Мило Јововић, „Словански свет “, број 3., у Трсту, 19. јануара 1895., стр. 23. Други пут је пјесма објављена уз мање измјене у „Голубу“, број 11. и 12., у Сомбору, 1. и 15. јуна 1901., стр. 178.