Не вјеруј свијету
| Не вјеруј свијету Писац: Јован Илић |
Не вјеруј свијету
Не вјеруј свијету:
Свијет је чудан!
Камо срећа да ја ни десету,
Не погодим, што снијевам будан.
Ама што јест, не море се крити,
Пре ил' после, одати се мора,
Што је криво, тешко ј' исправити,
А без муке и велика зора.
Ја знам да ће повикати мнози:
»Шта ти гаташ, кад је нама добро?«
Но колико има вас у слози,
Дед кажи ми, ак' умијеш, побро?
Коме срећа лажне пружа руке,
Овај вели : »Св'јет је благо право«
А да какве спопану га муке,
Завнјуко б' ка репати ђаво!
Но ти, брате, не чуди се томе,
Што су људи свакојаке ћуди,
А најбоље не вјеруј никоме,
Већ сам собом разбирај и суди.
Ако на те св'јет осмјехне с' игда,
Захвали му на доброти л'јепо,
Ма утврдо не вјеруј му нигда,
Да у амбиз не одеш слијепо.
Тешко оном лаковјерном брату,
Те се у св'јет нагло поуздава!
Несрећан је у сваком сахату,
Боље б' било да у гробу спава.
Јес' видио море у свом в'јеку?
Е 'накав је свијет овај ц'јели
Издаће те у најбољем јеку,
Биће с тобом што нико не жели.
Св'јет је овај стара варалица,
Ув'јек лаже, ко једаред слаже!
Шта је свијет? стакло од два лица:
Једно гледаш, друго ти се каже.
Са човјеком пиј и једи вазда,
Ал' у њега не уздај се много,
Та он није ни од себе газда,
Камо л' другом да би што помого!
Човјек исто кано вјетар лети,
На све стране памет га заноси,
И да хоћеш, не можеш га клети,
Слаб је, јадан, кано и сам што си.
А такав је поготову сватко:
Док те види е си у несрећи,
Прије ће ти с' насмијати слатко,
Но што ће ти у помоћ притећи.
Зато боље у себе се уздај :
»Сваки у се и у своје кљусе!«
Имаш ли га? — добро га зауздај;
Немаш ли га? — и не клањај му се.
Та ти ниси роб овог свијета,
Да ти свијет ногом за врат стаје!
Бога вјеруј, створитеља света,
Бог ће дати што ти недостаје. —
Напомене уреди
- Ова песма издата у: Пјесме 1854 ; I и II рукоппс ; С. К. Задруга књ. 17.
�
Извори уреди
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 89-91 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|